Учитељ

542 У 3 АВИ ЧА ФУ

морало је гоњеном бегунцу, свештенику разорене цркве, супругу лишеном своје жене и своје деце, у осамљеној шумској гудури, живље но икада лебдити пред очима, да се највише благо, «5 шаташт ђопшт»>, за којим је он жудеом које он тражаше, може постићи само одрицањем од свију добара овога, света. Оваки поглед биће и остаће на сва времена и код свију народа религија оних умова, који су у стању да одоле телесним искушењима и да одгрну тајанствени застор, који покрива наш чулни свет.

Ну и у погледу естетичном и говорном, облик је овога у прови написаног спева узорит. У друштву двају вођа: свезнања и опсене, које му даде на пут «мудрост», као царица света,“ наш аџија посматра ту пре свега овај свет из више перспективе, с врха неке куле, и по томе опушта се у вашар људског живота, па отале посматра непомућеним погледом и жигоше глупости и лудости, којима, се поноси светина. Сви сталежи друштвени, сви редови његови морају ту да издрже смотру, и да се даду оценити од стране здравог и непомућеног разума са висине те његове перспективе. Врло је значајно за високе замисли, којима се овај ретки дух одушевљавао, већ и то, што се Коменски већ у својој двадесет деветој години био у стању узнети на гледиште ове слободне беспорочности, на које по неки људи могу доспети тек при измаку свога живота, док многи нису у стању тамо никако ни стићи. Што овај снев, откривајући ниш_тавило и изопачепост људског витлања на земаљској позорници, на послетку одјекује звуковима верских посматрања, неће ни"кога задивити, ко се духом може пренети у тадањи положај Комепскога. Религиозна мисао била је једина, која га је у тренутку могла да задахне снагом и нараственом сталношћу онде, где су се сви ослонци под њим љуљали и око њега се колебали. Већ г. 1694. отпочну гоњења на ново беспити; опа не могаху никако да се стишају, док беху у ' животу свештеници и " поборници братске општине, п док они могаху слободно исповедати своју верску мисао, коју је у то време цела. земља, једнодушно исповедала. Навалише на кпеза Жееротинског, да више не узима под своју заштиту чланове «братства", који се усљед "тога у својим збеговима више не осећаху безбедни, те почеше увиђати, да ће морати бегати из отаџбине.

У то време Коменски потајно посети своје верске једномисленике у северној Чешкој, где је «братство» на спахилуцима Рихнову и Сенфтепбергу већ год. 1457. било основало своје "прве насеобине. Год. 1696. избра га братство, да пде у Пољску „и да се тамо заузме за ствар општине. Отуд се он поврати опет у Чешку, у којој му је ово био последњи боравак.