Учитељ

|

УВА В КО Ч ААУРУ 543 и Мулен пива 1 ИН А АИ АТИ УВО НННП -______________ ==

Овде на изворима Лабе указа се Коменскоме још једно говтољубиво уточиште. То беше на добрима кпеза од Слупна, "г. Сладовског, који чланове чешког братства врло радо узе у своје окриље. То је ми било оно место, где је Коменски год. 1697. био непосредно побуђен, да састави нацрт своје науке о настави, своје чувене «Дидактике»>. Ну пустимо писца да сам о томе говори :')

«Као почетак мога дидактичног рада сматрам ја годину 41697., премда бих могао рећи, да је то и раније било. Јер чим изиђе спис Волфганга Ратиха (који јавно похвалише академије у Јени и Гисену), под именом: «Пе зафогша гесбћсапда пеФћодо сопаши»> (Савети о поправкама наставног мотода) год. 1619., допре глас о њему и до мене, који сам се тада у Херборну, у Насавској наукама бавио, Вративши се т. 1614 у Моравску и ставши на управу школе у Прерови, реших се да пронађем бољи пут при настави деце, те за тај циљ и написах «Правила лакше граматике» (Кастотје отапитапсае ргаесерта), која су после одмах 1616. штампана у Прагу. Ну кад бејах године 1618. позван на свештеничку дужност парохије у Фулнеку и на управу школе, што је тада тамо била отворена, започех ја осим тога да размишљам о многим сличним стварима и да то све прибележавам; али после три године сво ми то пропаде кад Шпањолци нашу варошицу заузеше и библиотеку ми упропастише. Тек године 1697. указа ми се нова, прилика, да се на исте студије опет повратим. Пошто ми, евангелички свештеници, царским указом бесмо изагнати из целе Чешке и Моравске, склони смо се у чешке планине око извора Лабе а на добрима кнеза од Слупне, Ђурђа Сладовског. Једноме од. нас, Јовану Стадиусу предаде он своја три сина, на поучавање. Услед тога овај ме замоли, да му покажем основна правила поправљеног пачина предавања ; што му ја драговољно и учиних.

На кратко после тога одемо ми у друштву у оближњи замак Вилнице, да прегледамо чувену библиотеку г. Силверуса ; и ту се деси, да ја изненада намђох на ново дело, које тек што беше из Немачке приспело, и то на дидиктику Илије Бодинујса. Читајући ту књигу дођох на мисао, да тако делом ја напишем на нашем језику и да га у своје време штампам. Ову моју одлуку одобрише ми браћа, којој сам то саопштио, и изјавише

1 «Ре ргпиз оссазротшђиз, фшриз ћис ви фогшт дејавца [06 амсвог Ђгеу зашта гејаћно. (Кратак извешгај о првим приликама, у којима је пшеац био побуђен на ове студије) Орега Ффдаскса оштја, Увод у 1. део.