Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 641

Отпочнем са општом историјом, и то почињући, као што је уобичајено, од старе историје. Али ни Момзен, ни Дункер, ни сви моји труди не помогоше ми, да је учиним занимљивом. Ко те пита за Сезостриса, мисир-

ске пирамиде и Финичане!... Надао сам се, да ће их оваква питања, као н. пр.: који су то били народи, што су имали посла са Еврејима, и где су живели и путовали Евреји;г — интересовати, али ученицима не беше ни

мало нужно то знање. Некакви Фараони, Мисири и Палестине, који су некад и негде били, не требаху им. Евреји су њихни јунаци, а остали народи су са свим споредна лица у драми Није ми испало за руком да Мисирце и Финичане омилим ученицима. Што ће нама, деци, то, да знамо како су Мисирци градили пирамиде; у каквом су односу биле касте код њих, У тим причама нема Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, Самсона. По нешто се памтило и допадало из старе историје као Семирамида, и т. д., али јем то било случајно, — не зато што је то било нужно да нешто објасни, већ зато, што је вешто испричано. Но таква су места била врло ретка, а, остала су била досадна, без циља, и ја сам морао напустити предавања из опште историје.

Са земљопивом се десило то исто. По некад сам причао што год из грчке, енглеске и швајцарске историје без икакве везе, само ради поуке, или као вештачку причу.

После опште историје ја покушам са народном, — руском историјом; почнем ту жалосну, познату нам руску историју, која није ни поучна ни вештачки изведена. Почињао сам је на два начина: први пут пре читања целе библије, а други пут после библије. Пре библије ученици не хтедоше ништа да памте о Игору и Олегу. То се исто дешава и сада с млађим ученицима. Они, који се нису по библији учили причању, слушају по 5 пута, па ништа не запамте о Рурику и Јарославу. Старији ученици истина запамте руску историју и пишу је, али опет не тако као библију, и потребују чешћа понављања. Причамо им по Водовозову, а нормански период по Погодину. Учитељ није послушао мене да пређе преко оделитог периода, него га је предавао, па је начинио читаву збрку од Мстислава, Брачислава и Болеслава. Ушао сам у разред баш тада, кад су ученици требали да причају. Тешко је описати шта је постигнуто тим предавањем. Дуго · су сви ћутали. Најпосле, изазвани учитељем, почеше говорити они, који бејаху смелији. Сва њихова умна снага беше заузета тиме, да запамте „чудна«“ имена, а шта је ко радио, то је била. за њих споредна ствар.

Отпочне један ученик: „Тада он, — како беше, Бариков, шта, ли је; — пође на.... их, како се зваше2 — Муслав,“ — шапуће му једна девојчица. „Не, Мстислав,“ рекох ја. — „И потуче га д) ноге,» гордо рече један ученик. — Ама чекај! Била је ту и река. — „А његов син скупи војску и до ноге растера... како ли га зваху 27 — Зар не можеш да га запамтиш, — вели му девојчица. —. Гле каква је чудна, — рече Семка. — И она

зна,... Мислав, Числав, шта ли је, ђаво ће је разумети!“ — Не мешај се