Учитељ

642 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

кад не знаш! — „А, ти много знаш. < — Што се гураш2 — Они ученици, који добро памте, казали би још што год, кад би хтели да говоре којешта. Али је све ово било тако наказно, и тако је било жалосно гледати ову децу како се муче (она изгледаху као кокоши, којима су најпре давали кукуруз, па после почели им давати песак, те се због тога раскакотале, постале сујетне и готове да се бију) да смо одмах решили да више не чинимо овакве погрешке. Пропустивши оделити период, ми смо продужили руску историју даље; живога интереса није било, али је ова историја боље ишла него општа, зато, што су деца навикла да чим запамте одмах и пишу оно што им је причано, и још зато, што овде мање има места оно питање: на што је ово. И Руси су њихови хероји, као што су били Евреји, кад су изучавали библију. Ови последњи зато што су они Богом изабрани народ и што је њихова историја вештачки написана, а они први, и ако немају никаквог вештачког права, ипак за њих говори национално осећање. Али сухо, досадно и хладно иде ово предавање. На несрећу, и сама историја веома ретко даје повода да се национално осећање пробуду.

Једно вече изиђем са свога часа и уђем у разред где се држао час историје, да би дознао узрок вици, која се чула чак у моме разреду. Учитељ је предавао битку на Куликову. Сви ученици беху узбуђени. „Ово је историја ! Брзо! — Слушај Лаве Николајевићу, како је он растерао Татаре! — Дај, ја да причам.“ — Не, ја ћу! — повикаше многи. — Како се крв реком лила!< Ови су могли да испричају и сви су били узбуђени. Али питање је, ако хоћемо само да задовољавамо национално осећање, шта ће онда остати од целе историје2 — 1612-та, 1812 година и — то је све. Задовољавајући национално осећање не можеш прећи целу историју. Разумем и то, да се можемо користити историјским предањем у васпитавању, али то неће бити историја. За предавање историје нужно је, да се у деце развије историјски интерес. Како ћемо то постићи 7

Често сам имао прилике да чујем, како предавања из историје треба почети од краја, а не од почетка, т. ј. не од старе, већ од најновије историје. Ова је мисао потпуно истинита. Како да предајемо детету и да га запнтересујемо почетком руске државе, кад оно још не зна шта је тог др жава у опште. Сваки, који је имао посла с децом, врло добро зна, да је свако дете тврдо уверено да је цео свет такав исти као и људи у његовом селу. Зато се сва деца, па чак и наивни људи, чуде, кад чују да немачка деца говоре немачки.... Историски интерес већином се доцније буди него уметнички. Нас интересује да знамо историју постања Рима, зато што ми знамо, каква је била римска империја у њеном најбољем добу, као год што је интересантно младићу да зна своје детињство. Противност ове величине са ништавним малишаном буди код нас интерес. Ми волимо да знамо развиће Рима, имајући на уму слику његовога садашњега стања. За нас је интересантно оснивање московског царства зато, што знамо шта је руска држава. Према моме испитивању и опиту, први зачетак историјског инте-