Учитељ

646 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

(ја непрестано тражим) тај начин, помоћу кога ће се и то постићи. Знам само то, да се овај начин не налази у тако названој историји и геограФији т. ј. у учењу из књига, које убија, а не буди те интересе.

Пробао сам да предајем историју, почињући од садашњице и ови покушаји били су веома срећни. Причао сам историју кримског рата, царовање императора Николе и историју 1812 године, — и то све тоном обичних приповедака, већином строго историјски неверних и групишући догађаје око једног лица. Највећи је успех имала прича о рату са Наполеоном, а то је и требало очекивати.

Ово предавање нећу заборавити целога живота. — Били смо давно већ обећали деци, да ћу ја причати историју од свршетка, а други учитељ од почетка, па ћемо се тако сусрести. Моји вечерњи ученици беху се растурили; уђох на час руске историје, где је учитељ причао о Светославу. Деци беше досадно. На високој клупи, као и увек, седеле су у реду једна до друге три сељачке девојчице, повезане махрамама. Једна беше заспала. Мишка ме повуче за скут: „погле, наше кукавице седе, а једна је заспала.“ — И заиста, праве кукавице. „Боље је да причаш од свршетка! — рече један ученик и сви пристадоше на то.

Ја седох и отпочех да причам. Као и свагда тако и сада за два-три минута продужи се ларма, стењање, гурање. Неко беше легао под сто, неко на сто, неко под клупу, неко на леђа или на колена другоме, — али сви заћуташе. Почех са Александром |, испричах нешто о Француској револуцији, о успесима Наполеоновим, о томе како је узео сву власт у своје руке, о рату његовом, који се свршио Тилзитским миром. Чим поменух Русију, са свих страна чуше се узвици и речи живог учешћа. „Шта, зар ће он и против нас да ратује2“ — „Небој се, Александер ће њему дати !« рече неко, који је знао нешто о Александру, али ја сам их морао разочарати, — није још дошло време, — и њих је много вређало то, што су Наполеону хтели да даду цареву сестру, и што је с њим, као са себи равним, Александер говорио на мосту. „Гле ти, молим те!«< рече Пећка с претњом. „Но дела причај!< Кад му се Александер не хтеде покорити, т. ј. објавио му рат, сви изјавише своје одобравање. Кад им казах, да је Наполеон пошао на нас са 12 народа, узбунио Немце и Пољску противу нас, — тада сви замреше од стрепње.

Мој друг, Немац, стајаше у соби. „Шта, зар и ви на нас !«< рече му Пећка (најбољи приповедачј. — „Но, ћути!«< викнуше други. Одступање наше војске тако их је мучило, да су са свих страна тражили објашњења: зашто % — и грдили Кутузова и Барклаја. „Рђа је тај твој Кутузов.“ „Та чекај,“ викну други. — Кад дође на ред Бородинска битка, и кад сам на крају морао рећи, да ми опет нисмо победили, беше ми их жао; видело се, да ћу свима нанети страшни удар. Извукох се са овом Фразом : „Нису ни наши, а нису ни они победили !< Кад испричах како је Наполеон дошао пред Москву и чекао кључеве од града и поклоне, сви грахотом изјавише