Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 641

непокорност. Пожар Москве, разуме се, одобрен је. Најпосле дођох до наше славе, — Французи одступају. „Чим је Наполеон изишао из Москве одмах га је Кутузов окупио тући,“ рекох ја. — „Потковао га!«“ поправи ме Феђка, који, сав црвен, сеђаше спроћу мене и од узбуђења је кршио своје танке црне прсте. То је његова навика. Чим он то рече, сва соба одјекну од гордога узбуђења. Једног малишана, беху пригњечили, али то нико не опави, нити се он тужаше. »А, а! Хоћеш кључеве од града !< чуло се са свих страна. За тим сам даље причао, како смо гонили Французе. Жао беше свима ученицима, кад чуше да је неко од војсковођа задоцнио на Березини, те упустисмо Наполеона. Пећка викну: „ја бих га одмах стрељао, зашто да одоцни |< За тим смо мало ожалили и смрвнуте Французе. После, чим пређосмо границу и кад ја рекох да су Немци обрнули Фронт и пристали с нама, један ученик рече учитељу Немцу, који стајаше у соби: уа зар ви тако; најпре против нас, а чим ми почнемо побеђивати, а ви с нама Ф“ и у један мах сви се подигоше и почеше викати на Немца тако, да се ларма чула чак на улици. Кад се умирише, ја наставих причати, како смо терали Наполеона. до Париза, како смо ушли у Париз и на престо посадили правога краља, како смо се веселили и пили. Само нам успомена на кримски рат поквари сво расположење. „Гледај ти сад !< рече Пећка, претећи песницом, — чекај док порастем, ја ћу им показати.“ Кад би нам сада пало у део да бранимо Шјевардински ров или Малаковску кулу, ми би одбили непријатеља !....

Беше већ касно, кад сам свршио. Обично у то доба деца спавају. А тада нико не заспа, па и саме девојчице слушаху с пажњом. Чим ја устадох, а испод моје столице, на велико моје чудо, изиђе Тараска, па ме озбиљно гледаше. — Кад си ту ушао; — „Још од почетка,“ рече неко. Није требало ни питати, да ли је разумео и запамтио, то му се видело и на лицу. — Умеш ли да испричаш 7 упитах ја. уја зар: Све ћу испричати.“ — „ја ћу код куће све да, причам <“ „И ја ћу - )И ја 57 Више нећемо 2 — „Нећемо.“ И сви полетеше низ степенице, весело кричући : неко се завераваше да ће се осветити Французу, други укораваше Немца, а трећи понављаше како је Кутузов „потковао“ Наполеона.

бје ћађеп стапи Низавећ егтаћи (ви сте потпуно руски причали, — рече ми Немац, на кога су те вечери ученици викали. — Да ви знате, како код нас предају ту историју. Ви ништа нисте казали о немачким биткама за слободу. Зи ћађеп тећеа сезас! уоп Аеп Пешвзећеп – Егејеће 5Каларјеп. Ја сам се потпуно сложио с њим, да моје предавање и није била, историја, већ прича, која буди народно осећање.

Ето каква треба да су предавања из историје. Штета само, што је овај мој последњи покушај јасно показао, да се права историја и не може

предавати у народној школи.