Учитељ

850. - КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ

дух узајамности и преданости, дух индивидуалне самоцељи али је слабо напоменут, или потпуно превиђен. За тим говори о првобитном — чистом — и доцнијем — исквареном — хришћанству, о подели цркве на источну и западну, о злочинствима цркве и о реформацији.

За тим писац говори о хришћанству у нашем народу, напомињући да су „деморализација и егојизам црквених наших старих старешина били важан један Фактор у пропадању српске царевине,“ али да је за време робовања Турцима црква „засијала свом светлошћу божанствене науке великог учитеља“ (стр. 47). Од ослобођења пак на овамо све се то изменило, и данас „су нам носиоци хришћанског морала и религије по правилу испод просечног нивоа народне моралности и религијозности“ стр. #8).

После тога писац говори о стању хришћанске вере и њених проповедника у сувременом друштву, и завршује овај одељак тврдећи, да „сви тако звани цивилизовани народи ........ у истини нису ништа друго, но нехришћани у правом и у истинском смислу“ (стр. 51). Нарочито то вреда за опште народне послове, о чему писац говори у идућем одељку.

Предмет је чевртом одељку (стр. 52——79) јавни — државни — морал и религија. Ту писац износи, како је јавни морал релативни идеаа, пошто код њега нема оне потпуности (у узајамности и преданости, које има код човечанског и хришћанског морала. Он је управо само примена оних принципа, којима су прожмани човечански и хришћански морал. Порад свега тога, што је он само бледа слика потпуних идеала, јавни је морал ипак неопходни услов друштвеног живота и опстанка.

Да би показао, колико јавни морал ниско стоји, кад се упореди с идеалном моралношћу, писац црта најкрупнијим потезима, јавни морал код нас, како се испољио у нашим унутрашњим политичко-партијским борбама. Прво говори о партији од 69. год. (либерали), и износи како је исту партију упропастио зао дух деморалисане бирократије. За тим говори о партији од 81. год. (напредњаци), која је развила корупцију у још већем ступњу, која је све деморалисала, па и самог поглавара земље увукла у партијску борбу.

На послетку писац узима у претрес партију од 89. год. (радикали), у потпуно је изједначује са двема напред споменутим партијама. На стр. “ вели писац: „поћи с партизанством до оне крајности, докле су пошли партизани од 89. године, то је нечувено корупција, нечувени грех и са самог партијског харамијског гледишта.“ Изгледа по овоме, да је најмлађа партија у корупцији отерала даље, но обе претходне. Али биће да се односно тога писац вара. ~

Одељак овај писац завршује с надом, да ће ово „До краја коруптивно партизанотво“ код нас ишчезнути и уда ће се у нашем народу та пре та после створити политичко стање, које ће имати бар просечне особине социјалног живота његова“ (стр. 75). Вредно би било да писац из“ несе, како у појединостима. изгледа то друго „политичко стање“ и како