Учитељ

МОРАЛ И РЕЛИГИЈА _— 849

То је у главном садржина првог одељка. Изгледа нам да пасац у сувише широком смислу употребљује речи морал и религија. Истина је да у природи, а исто тако и у људском друштву, влада узајмица — једно упливише на друго, једно ради за друго. Али та узајамна преданост назива, се моралношћу само кад је међ људима. Још мање има разлога говорити о некој религији природе. Моралних односа још може да буде и код извесних животиња, ала религија је особина само човекова,

Предмет је другоме одељку (стр. 11—13) човечански морал и релиФија. Ту писац износи како и у људском животу владају исти закони, који и у целокупној осталој природи — све за једно и једно за све, узајмица у потпуном смислу. Даље набраја како су о моралу мислили Платон и Аристотело, римски стојици и ецикурејци, хришћани и новији научари (Кант, Бентам, Монтескије, Огист Конт, ЏМ. Ст, Миљ, Спенсер, Бекло, Дарвин, Емерсон, Канинго, Жанет и Рамбонсон). Напоменув како је удружености вазда морало бити, јер човек није сам себи довољан, писац завршује свој одељак говором о тешкоћама, које сметају остварењу потпуне узајамности, у чему се састоји врлина,

Пада у очи, да писац морал и религију не двоји једно од другог. Тако на стр. 9. вели, како је и природна религија само једна страна, један облик, у коме се јавља њезина моралност.“ На стр. 19. вели: „У човечанској васељени не може се за се узети на одвојено замислити религија од морала“. Мало даље на истој страни вели, како су све напредније људске религије „само спољна одећа морала,“

Као што и читаоци виде, писац сматра да је морал главно, а религија је нешто што уз морал иде, али се не може замислити одвојено од морала. Међутим такво је мишљење потпуно погрешно. Сам тај Факт, што има људи религијозних а неморалних, довољан је доказ, да су то две различне појаве. Под моралношћу се разумевају међусобни људски односи, погодни по опстанак и напредак целокупног друштва, свију чланова друштва. Религија је пак вера, и то религија у ужем смислу — вера у више биће, које се налази ван овог света и управља истим светом. Религија у ширем смислу — то је свака вера у опште, Тако н. пр. веровање сувремене природњачке Философије, да се цео свет састојп из једне исте материје, јесте нека. врста религије (узете у ширем смислу.)

Писац је одмах у почетку, пре сваког другог разлагања, требао што тачније да одреди: шта ваља разумети под речју морал, а шта под речју религија. Али он не само да то није учинио, већ доцније на неколико места помиње како једно без другога не може бити, помиње као да јето — морад и религија — једно исто. На тај начин писац може читаоцу, место да разбистри, само да помути појмове.

У трећем одељку. (стр. 34—51) писац разматра хршшћански морал и религију. На првом месту помиње како у хришћанству, које се појавило

као реакција крајње покварености и егојизма, поглавито излази на среду