Учитељ

КРАЋЕ ОЦЕНЕ И ПРЕГЛЕДИ ЕЊИГА И ЛИСТОВА : 155

бања“ или „решавања“. Ово је судар мотива, у коме јачи надвлађују. По овоме колебању може се оценити и наклоност ученикова ка кривици. Сва. је вештина васпитачева, да створи код ученика што више моралних мотива, који ће се опирати мотивима, који су за кривицу. Вршити васпитањем на овај начин предохрану од погрешака треба да је највећа задаћа, васпитачева, јер су његове казне више споредно. средство.

У „кажњавању“ као ГУ-ом делу књиге описује се процес вештачке казне, коју изриче васпитач или родитељ. Ако нема природне казне, треба употребити вештачку, као принудну меру, да се преступник нагна на ред и покорност. Ова је казна последње средство, коме претходе: занимљива настава, љубазно понашање васпитача, придобијање ученика и т.д. Казна, својом непријатношћу нагони ученика да је се чува, но ако се с њоме не престане, ученик може или на њу навићи, или отупити у себи сваки осетљивост, или, ако је бистрији, да постане јогуница. Треба дакле обратити пажњу и удешавати казне према личним духовним особинама. ученика. Даље писац разлаже: како треба казнити осетљиве ученике а како неосетљивије, како према величини преступа и самосвести кривчевој као и при понављању кривице, како треба чувати од понижавања и пе убијати частољубље. Свуда пак имати на уму поправку. Најзад је изнео писац и поступни ред кавни. Е

У последња два одељка писац расправља о „награђивању“. Принцип, који писца руководи за награђивање јесте тај: да се награде појављују као последице кориснога рада, у којима ће ученик уживати и добијати вољ за рад, а награда, која није тим путем добивена омаловажава светињу рада, јер се он врши без корисних последица а то је штетно по васпитање. Награде може у овоме другом случају бити само у облику подстицања, снажења, потпомагања и т. д. Награде, које нису биле последице рада употребљаване су у прошлости, да одрже површност у знању, кратко памћење и празну спољашност и Форму без икаквих стварних задатака. У опште је писац против свију награда сем оних, које су природна последица рада.

Овим смо укратко обележили главније црте у расправи г. Окановићевој. Јасно излагање мисли и подела питања на његове најситније саставне делове, који су сви пажљиво разрађени, нове ствари за нас, којима се у питању о казнама нисмо никад бавили и најзад психолошко решавање свију тачака у делу, што је тако потребно за рационално образовање васпитача као и слободно исказивање уверења на појединим местима, све то препоручује ову расправу, да може достојно попунити празнину у нашој сиротној педагошкој књижевности. Наши пак васпитачи имају у њој врло добра саветника у практичним питањима о казни и награди. 6. 6. 06.

Кпјеупа Зтојга у 9 и 10 бр. донела је оцену књиге „Телесно васпитање“ од С. М. Ацића и о њој изрекла врло повољан суд, препоручујући је учитељима, родитељима и општинама за школске книжнице.