Учитељ

156 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

У 10 бр. исти лист донео је оцену књиге : „Српска Историја“ од Мих. Јовића И ову књигу критичар је оценио као ваљану. Но том приликом изнета је једну мисао, о когој вреди да речемо коју. На крају ове оцене писац вели: „Овом приликом изјавићемо још једну жељу, која се тиче писања код нас повјесних школских књига. Овде код нас у Хрватској пише се наиме повјест хрватска за школе са искључиво само хрватског становништва, а тамо у Србији опет српска само искључиво са становишта српскога. Овдје се не научи младеж познавати ни штовати Србе, а тамо се не научи познавати ни штовати Хрвате, премда је то по крви и језику. један народ, премда један и други имају исте културне интересе, те би – једни друге требали да познају и поштују. Тако је у нас литература и школа, мјесто да нам је народ ујединила, у њему изгојила братску мржњу и неслогу, која нас културно чини немоћним, која нас силно срамоти пред просвјећеним народима, и која нас коначно и једне и друге упропастити мора, ако се и даље тако радило буде. Желети би дакле било, у интересу и Хрвата и Срба, да се у том погледу наши писци школских повјести оставе те несрећне једностраности, па да и једни и други уче младеж сав свој народ љубити и поштовати. А то се даје ласно постићи, ако се у хрватску повјест опет по која цртица из српске повјести уносу, а тако уз српску по- | вјест унесе по која цртица из хрватске повјести, уз то да цијелу повјест провејава дух братске слоге, љубави и поштовања. Зар нам још није уморство карловачко отворило очи да видимо камо нас та међусобна мржња води 7“

Нисмо могли, а да не испишемо све што родољубиви писац вели о овоме, тим пре, што се овде истиче једна веома важна ствар и што се иста исказује онако, како само може осећати и говорити искрени син нашега народа, који љуби свој народ више свега на свету. А питање, које се овде истиче, одиста заслужује пажње, заслужује да о њему 03биљно премислимо. До душе и до сад је у школама по што год рађено на томе да ученици познају Србе и Хрвате као један народ, али то није довољно било, то није било онако и онолико колико је требало да буде. Да је доиста тако најбољи нам је доказ што и данас ми не само не познајемо довољно народ Хрватски као и они нас, него смо још разбратимљени, одрођени и омрзнути. А има ли шта непаметније од тога: Истина. ми у школама, предајући земљопис, увек говоримо о свима земљама, где "наш народ живи, говоримо да су Хрвати браћа наша, да је то један народ, али то није довољно, кад ти исти ученици, учећи историју, ништа не чују из хрватске историје, сем помињање о сеоби нашој и њиној. Међутим кад би се што из историје више предавало, боље би ученици познали цео свој народ, више би знали и умети волети и поштовати га где год га има.

Хрвати, опет, истина помињу у читанкама по што год и из српске историје, али је и то недовољно. Није то још удешено тако, да ученици упознају све земље нашега народа де. знају о његовој историји више, да познају цео народ наш, да га познају, воле и поштују. -