Учитељ

910 МУЦАЊЕ У ГОВОРУ

На сва ова питања, психологија, у друштву са Физијологијом, даје нам јасна одговора. Нема тога међу нама, који бар делимице није упознат са хигијеном говора и који још није на чисто с тим: Да је говор дело мозга и душника; јер говорећи ми морамо у исти мах да употребљујемо и органе мишљења и органе дисања. Али, у колико ми мислимо, да је излишно, са чисто Физиолошке тачке гледишта, расправљати ово питање, у толико нам је преко потребније скренути нашу пажњу на подобност или једнакост говора људи из једног и истог места или околине. Васпитачи имај дивних прилика за оваква посматрања. Истина они не посматрају људе, али посматрају децу, која ће бити људи и у томе посматрању подобности, сваки од нас наилази на велику разноликост. Обично се у свакој школи, односно у сваком разреду, могу ученици по лакоћи говора и изражавању својих мисли поделити у три групе.

У прву врсту метули бисмо оне ученике, односно оне људе. којима је тако рећи неодољива потреба говорити, и то говорити што брже, што лепше, и што више. Таква деца и кад порасту велики људи, врло су говорљиви. Примера за овај олучај највише ћемо наћи у историји инглеског парламента. Она нам казује, да је било више посланика, који су беседили по шест до девет часова без престанка. Између свију њих по највише се истакао посланик парламента по имену Мах Клур, који би у приликама, кад би хтео протурити какав свој законски предлог, говорио и по седамнаест часова без одморка !

У други пак ред, поставили бисмо оне ученике, којима није у нарави да често и дуго говоре, а који ипак могу без великих тешкоћа говорити, али опет ћуте свуда где год им се може. Они су такви и као људи. У редовима ових понајјасније се истиче име бесмртног Гибона који је, кад су га изабрали за посланика, казао:

. „Пошто сам се за неко време тешио варљивим надама, увиђавност ме на послетку оставила и осудила, да се задовољим скромном улогом нема човека. Ни природа ни васпитање нису ме наоружале биле силином духа и говора».

Запамтимо добро, шта рече Гибон! ...«Ни природа, ни васпитање.» Васпитању се дакле, а непосредно васпитачу, уписује у грех тешкоћа у говору, из чега излази да васпитач и на ово мора да обрати велики део своје пажње.

Најпосле, у трећу врсту дошли би они наши ученици, односно они људи, којима је грдна тешкоћа говорити, који дакле муцају. Они су другари рибама, вечито ћуте, а говоре само онда кад морају! Такви људи имају сплетене органе говора или