Учитељ
252 - ПОЧЕТАК БУКВАРА
лакши и најбржи највише и употребљава, па чак и онда када се забрањује —- исто тако поред свију препорука наших и страних педагога -— учитељство ће почињати свој увод у Буквар са речима а не са реченицама, као што они проповедају. И збиља, шта нагони педагоге да непрестано почињу своја прва предавања у | раз. са реченицама 7 Најглавнији разлог за то налазе у интерзсу. Голе речим (имена ствари) они кажу нису занимљиве толико, колико су занимљиве реченице. Поред тога разлога, они наводе још неколико ситнијих, међу колима су ови: што се пре речи упознаду и реченице, те је лакше речи у њима разликовати и што ће доцније при читању и писању ученици лакше читати и писати реченице. Али су сви ови разлози малени према овим начелима: од лакшега тежем и од простога сложеноме. Ова два начела а нарочито прво и чине суштину метода свакога предавања. Где нема у предавању извесне лакоће и простоте, ту нема, "ни доброга метода. Па и оно тврђење наших педагога, да је реченица очигледнија од речи губи у овоме питању сваку вредност. Јер се зна да су у свакој школи очигледније речи: ђак, мајка, хлеб, вода ит. д. ит. д. него реченице: Дрво је зелено; башта је велика; коњ каса, тица цвркуће и т. д. Очигледније су за то што су везате за предмете, који се у самој учионици могу посматрати. Исто тако не може се извесно тврдити, да је свака, реченица занимљивија од речи, која казује име милога предмета. Ко може доказати, да су реченице; „Учитељ воле ђаке“, „Табла је црна“, са којима наши педагози Вукићевић и Чутурило почињу анализу усменог читања, да су оне занимљивије деци од једне речи: миш, зец, коњ, бата, тата, мама, ит. д, — Сваки увиђаван предавач приметио је како и сама деца у почетку најрадије казују мисли једном речју и како се дечји говор и почиње са лаким речима. Те кратке речи везане су код деце за читаве редове мивли и догађаја, које мала деца живо осећају али не умеју да искажу. И какав велики терет наваљују учитељи на малу децу кад педантно стану од првога дана захтевати, да им ученици говоре у потпуним реченицама. Зар не би било боље, да се ученици томе поступно и неосетно навикавају при предавању „Очигдедне наставе“ у оним реченицама, које учитељ понавља као резиме свога рада или ф пословицама, које при предавању може да употреби, или најпосле у рачуну при утврђивању односа једнога, броја према другом; —
Као што сам напред споменуо сваки бржи и лакши метод бољи је од тежега и дужега. То је на послетку и природан метод, јер се потврђује. наклоношћу свега људства на земљи у свима његовим радовима. И кад са _ овога гледишта почнемо наш почетак Буквара, онда морамо признати да је и природније и простије и лакше почињати анализу од речи, а. не од реченица. То је у осталом и настављање на оно знање, које мала деца у школу донесу. Поред овога разлога, најважнији је још и овај:
Огромна маса наших најбољих предавача у [ раз. са којима сам ја о томе разговарао, признала ми је да се почињући од реченица мала деца,