Учитељ

990 НАВИКА

противне његовима, не иду у главу. Старци се не могу отрести својих навика, па биле које му драго, док од младића можеш створити, ако је способан, што хоћеш. «Данашњи свијет» вели право Енглез Т. Б. Маколеј, «слави Бокона, а руга се Томи Ахвињанину. Али да им је положај био друкчији, него што у истини бијеше, Бокон би можда био анђеоски доктор, најмудрији Аристотеловац читаве школе, а тај би Доминиканац можда извео науку из куће ропства».

Јасан је закон о аперцепцији (прилагођивању, сљубљивању, спајању представа). Он нас учи, како је добро мили злочесто навикивање дјеце, т. ]. добар или злочест узгој у њиховим првим годинама, од велике знаменитости посао за потоњи њихов живот. Јасно је, што ваља добра и умна, мати, јер је она прва учитељица своме дјетету. Радо се школи приговара, да је она крива, што се у народу гдјекад догађају којекаква зла. Тај је приговор кривичан, јер основна школа не пушта, из свога крила готових људи, него дјецу. Кад се могу старије навике и начела, зрелих људи промијенити и брзо и лагано, а како да рђаве прилике не покрену дјетета, РА НИИТИЛОВА па изашло оно из најбоље школе.

Стара се школа радо хвали, да су њезина дјеца боље рачунала, читала и писала, него дјеца нове школе, а нова школа, опет са свим осуђује своју старију сестру. То је доказ, да, једна друге не позна, нити позна свака саму себе. Стара школа бејаше онаква, какве бејаху оне прилике у којима се она роди и живљаше, а данашња је опет чедо нових прилика. Да смо ми дјеловали у старој школи, којој свака част, и ми бисмо били онакви. Ну нама није до тога, него хоћемо, да их тога изнесемо поучну истину. Стара је школа мање учила, али је дјецу у читању и т. д. много вјежбала, много навикивала, дечји живчани сустав много модификовала према својим дисциплинама. То се има одобрити и похвалити, али се има и истакнути, да је тај посао био понајвише меканичан; слабо се питало за узрок. Нова школа хоће, да се свака ствар у школи расвијетли са свих страна, свему да се тражи узрок и да се уз то иста ствар много вјежба, понавља, навикава. Узалуд све, ако се у обуци бира и слабо вјежба. То врло рђаво дјелује и на значај.

Видимо ево, што може и шта ваља навика у узгоју; јасно је, да је свака нова ствар веома тешка, а да она навиком постаје све лакша и лакша, све угоднија, те без ње и неможемо да будемо, а гдјекад појављује се још и онда, кад су се животне прилике толико промијениле, даје са свим и сувишна. Овако дакле вјежбањем, т. ј. навикавањем постану органи