Учитељ

НАВИКА 991

све способнији, што прелази као насљеђе с кољена на кољено и што нам свједоче толике породице. Ружа цвјета само на ружи, племенита, јабука на питомој јабуци. И ружа и јабука потјечу од дивљаке; оне су дугим узгојем овако промијењене. Од сјемена дивљаке не може се одмах створити племенита, јабука прве врсте. Од Хотентота, Аке, Бушмана или од човјека које најниже расе, не може да постане одмах умјетник или учењак првога реда. Од свакога човјека, у кога има добра памћења, може се унапредити учен човјек, ал он умије мало или ништа, створити. Он је фотографски апарат, који све репродукује, што се постави пред њега.

Како већ видјесмо, наука је исто, што и навика, ал она не смије да буде гола механија, него разуман душевни рад, дакле онакав, да се њим развија стваралачка мисао Ако и јест навика толико знаменита у узгоју (васпитању); ако се бев ње не могу узгајати дјеца: то она ипак сама није доста, да се узгоји човек. Што је дјете мање, то више навике, а мање разумна објашњавања, јер узалуд дјетету свако доказивање код оно мало разума. Ено наша разумна човјека, па још не може, да рано устаје. Ко чини добро од пуке навике и опонаша (имитује) добра дела, он је у моралном погледу без значаја, јер је значај у оригиналности мишлења, он црпа, како право каже Кант, из врела, што га сам ствара. Тако исто није онај глумац умјетник, који вјешто опонаша ма и највећега глумца, него је онај, који своим умјетничким схваћањем сам ствара карактерв попут пјесника. Тако је и с учитељем. Доброта, што се чини од обичаја, водена је слика без и једне значајне црте, она је карикатура значајна човјека. Треба, дакле, да врло добро пазимо, да узгојимо људе, а не мајмуне, који хоће да се владају као људи. ·

Разумна наука бистри разум и мишљење. Без ње не може бити јаке воље — значаја. Само наука може нас освијестити и освједочити, да је крепост највеће благо овога свијета. Кад је то освједочење веће, та, свијест јача од сваке навике, ето онда морално слободног човјека.

Пошто у малена дјетета, како је познато, неима још јака разума, а у почетку баш никаква, то прво навикивање на до-_ бро и не може друго да буде, него голо наследовање, меха“ ничко вјежбање, ал без њега неима узгоја.

Али све се на свијету излиже, потамни и ослаби, ако се вјечно не ради и не усавршује. Човјек може да буде добар свирац, добар гимнастик, добар математичар, добар учитељ, добар у моралном погледу, али ако се својим послом дуго не