Учитељ

Р

ЗАБАВА И ПОУКА

о

ИЗ ШКОЛИНОГ ЖИВОТА

Моћ дечјег подражавања, — Једном дође у Ј. једна менажерија, или „како то деца у опште називају : укомендија“. Ко је посматрао кад год долазак оваких дружина у обична и мирна места, могао је приметити да. таква, иначе мирна места, у том времену чисто оживе. Деца дају живост свему. Оно кретање гомилицама за новошћу јасно карактерише њихову радозналост. Она посматрају све, ама тако рећи до најмањих ситница, и свему томе они дају неки особени дух. Ако немају новаца, да на такве цељи утроше, она се онда нађу у послу то овде, то онде само да се дуже на таквоме месту позабаве. Враћајући се из позоришта, преставе, панораме и т.д. њихова је, и иначе бујна машта, обогаћена још многим сликама. Она не знају шта је доста, непрестано причају о свему.

Сви, сви, али бадава је, мој се Стојанкић одликује у томе. Чим се пусти из школе а он трч' у „комендију“. Често пута, кад од оца не добије 20 пара, да га тамо да, а он се налази у послу. Те прави познанства, те трчи, послушује, тек само да се умили да га пусте унутра. И, да видите — успева. Ја сам познавао ову његову црту, а и он је знао да га ја посматрам. Ја сам га пустио, да задовољим његову радозналост. Читавих неколико дана доцније причао ми је о лафу који ужасно риче, те се, као од цара, све остале животиње стресају; о хијени, леопарду и рису који личе на наше мачке, само што су грдно већи; о змијском цару, како га.

човек безбрижро омотава около себе и т. д. Ми смо га сви са интересом слушали.

Прошло је тако неколико дана. Једног дана рећи ће ми Мирко:

— Молим господине, Отојанкић има менажерију, па одмах после школе зове децу да му гледају животиње.

— Збиља, Јоване, имаш ли ти тог

— Имам, господине, одговори Јова као са неким поносом.