Учитељ

510 ЗАБАВА МИ ПОУКА

— Носи то !... Ваљда сам ја доспео да и којекакве јогунице и пакоснике учим !...

Њега облише сузе. Он се врати у скамију и поче јецати.

Ја се чиних невешт.

= » =

Дан за даном пролазио је. Већ се намирило три месеца од дана наше заваде. Ја сам био вазда једнак, али Милан ми се измевио. Моје око приметидо је како у свему попушта својим друговима; видео сам како се и с Којом дружи; ни у игри вије више онако шакостан; једном речју : друго дете !...

Али ја хоћу јогунство да уништим. То мени није доста. Ја хоћу да он мене моли и то мора бити...

Већ сам га почео жалити, али сам стегао срце. Гледам га како гута просто моје речи кад држим предавања, како врши моје вадоге тачно, до ситница, и ако сам ја то другом наређивао. Ади он беше јогувица, још је јогуница. још ми се није покорио!..

Био је баш леп пролетњни дан. О: опет узме проџис, ја га опет врзтих, и почех га посматраги испод ока.

Уснице му играху, није плакао, али ми се по изразу лица учинило да се на нешто решио.

— Да ди нисам учинио горе2 — помислих ја.

Пустих децу на одмор, а ја пођох у собу. Неко ме викну. Ја се окренух: — Малан Држаше у руци проше.

— Шта ћеш 2

— Молим те, као оца, као Бога; прегледај ми пропис ! Овако те молим ! Па клече и склопи рјке.

Ђаци се окупише око нас.

Ја узех пропис из његове руке.

— Добро! — рекох и пођох.

— Молим те, господине! — јекну очајнички.

Ја га погледах. Оао лаце пуно бола, оне очи пуне суза, за. хржаше ме.

— Шта још хоћеш 2 — упитах блажије.

— Немој ме мучити, господине!.. Зар ја не умем научити лекцију 2 Ево, питај шта оћеш!.. Све знам! Знам и оно што уче