Учитељ

ЈАВНА ГОВОРНИЦА 585

ава и ие вене

тискују груди уз даску, а нека се погну и готово једва је дохвате кад се на њу иаелоне. — Дакле, по мом мишњењу и неудесне клупе узрок су што деца почну кривити своје тело више него што је потребно. Зато би требало већу пажњу обратити при прављењу школских клупа, Сем тога у једној школи или разреду не треба клупе да су све једнаке величине, већ треба да их према потреби има и већих и мањих, Ср. Лазаревић

Одговор на 2 питање.

Сваки учитељ навикне, за доба припреме за читање и писање, своје ученике на правилно седење. Припрема траје 4—6 недеља, и за то време скоро сви ученици лепо седе при раду. Чим се почну слова писати са свим приметно се поремети тај правилни ред — поред свег опомињања, поред свег што су то исте таблице, исти положај писаљке, као и док су црте писали, све бадава, депа седе погурено и искривљено.

Зна се да од кад деца ступе у школу, па све док траје само очитле дна настава све се ради као у некој игри. Учитељ истина поправља црте, води по неком детету руку, упозорује их шта је добро шта не, но ипак то није тако озбиљан рад као кад се отпочну слова.

1 ако се учитељ труди да и то иде као у шади, по целом изразу његова лица види се како је рад да деца добро, брзо и лако науче слова. Тако рећи, осећања учитељева и без његове воље хипнотишу у деци вољу таку исту да се што боље свикну оном раду. Сва пажња, ева радња живаца колцентривана је само на тај један рад. Дете у том сасвим заборави на положај свог тела, управо њему не остаје времена да и о другом нечем мисли, осим о оном, што зна да ће његова учитеља обрадовати.

Из искуства знамо, кад имамо неки важан посао како заборавимо на положај свог тела и ако је такав положај можда за наше тело убитачан., Колико то тек може за децу важити,

Ученицима је свагда највеће душевно задовољство, кад учине радост учитељу као и највећа казна кад знају да су га ожалостили. Отуда и теже да што лепше шишу да би га обрадовали, па при том не пазе на положај тела. -

Учитељ треба да им да познати да ће њега обрадовати и њихово лепо седење. Тако код девојчица доста помаже потсећање : „Ко је моје дете ведиће право:“ А свуд треба да дође и умерена похвала: „Но данас сте лепо седели, то ми је милој“ И укори помажу, но не погрде _ лоска је рећи: „Ти си ружно седео, па су ти и слова ружна и крива, промучи се да лепте седиш, па ћеш лепше и писати!“

А пре него што деца почну писати, свагда их треба опоменути (јер деца лако све забораве). „Седите право! Наслоните леђа ! (они се после