Учитељ

ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И ЖИВОТИЊА 268

вике наслеђем пренете на доцније г-нерације, онда оне производе инстинктивне радње; јер инстинкат по Дарвиновој теорији, као што је познато није ништа друго, него једна навика која је првобитно добијена (хотимично створена), па је после наследна постала,

Пошто ву радње прешле у навику или постале инстинктивне, ипак оне и даље се јављају ув свако душевно узбуђење, које је њихов постанак проузроковало, те према томе, служе као израз овога узбуђења и онда, кад, услед промењених /Околности, не могу служити више за, остварење каквих жеља, п кад од тих нема више никаке користи. Кад псето хоће да легне на патос или на какав застирач, оно се обично неколико пута окрене п пред њим ногама гребе по пбду, као да хоће ледину мало да утапка или да издуби за се легало. Без сваке сумње, ово су чинили преци данашњег псета, кад су у дивљем стану .становали по шумама и пространим пустарама. Тица ледешник или зимород има навику да удара рибу коју је ухватила, да би је тим ударима убила. А у зоолошким баштама где ове птице ухваћене живе и где их по некад месом хране, види се како оне ударају и оно парче меса, што им је за храну дато. Једна врста приморских патака (Тадога), која, кад наступи одлив, иде по обали морској, те ту купи црве, којима ве храни, удара својим ногама око малих рупица у којима се црви налазе да их тиме истера напоље. Овим се објашњује за што ове птице у припитопљеном стању исте таке покрете, исто тапкање чине, кад су гладне и траже храну. Један особити пример за навике, које су своје узроке преживеле, налази се код човека, а то је склапање руку, као знак мољења. Један енглески М. Н. Медотоод, који се занимао питањем о по станку језиса, мисли, да је овај покрет (склапање руку као знак мољења) отуда протзашао, што су заробљени раније своју потпуну потчињеност тиме искаг'зали што су руке своме победитељу испружали да их окују. Они су на оленима клечали, да би тако ову операцију (окивање руку) олакшали. П, » ов ме изашло би, да покрети и држање, које је данав инстинктивни излаз мољења, побожности и скромности, нису ни: шта друго, него трагови или остаци једног дивљачког обичаја из првога времена човековога живота. Кад се на кога жестоко наљутимо; ми и нехотице стегнемо песницу, као да хоћемо да бијемо или да претимо и ово ми чак чинимо и онда, кад никако не намеравамо да ту омрзнуту личност нападнемо или кад се она и не налази у нашој близини. И ово је један остатак навика, које су наши праоци у борби практиковали. У.

истом том осећању (љутњи) усне се тако скупе, да се мало зуби помоле као да се спремамо да уједемо. Зашто овог Дарвин вели, ово ми чинимо с тога, што смо постали од једне врсте животиња, које се боре главом. Тим се истим начином објашњује навшка н ких личности, да мало одкрију један од горњих очњака, као израз неповерења. И данас псето

чини исте те покрете кад се брани.

Ако је неки израз (изразни покрет) навиком с неким одређенимдушевним узбуђењем свезан, онда ће се он појављив .ти с овим узбуђе