Учитељ

ПА

а з

ЕЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД ; 595

а

ства, а васпитачи и родитељи у колико буду своје махне више признавали и требили. у толико су и бољи пример за васпитање. Савршенства нема. Њему треба да приближују васпитачи васпитанике прво својим делима па после речима. И ако они буду све то чинили из љубави и убеђења, неће им ситне махне ни мало сметати, јер су истина, доброта и вредноћа тако просте и признате врлине, да их највећи зликовци цене и признају.

Друга је погрешка пишчева што сам обара правила, која је у овој књизи у закључку извео Јер докле на поменутом месту признаје природну казну као најбољу дотле у овом одељку говори: „Као што теле-. ена казна шкоди здрављу исто је тако и штетна казна, којом се одузима храна“.... И још:

„Не треба детету у ме казне ни сан скраћивати, јер је за њих неспавање исто тако шкодљиво као и морење глађу •«

Да је писац мало више мислио о природном кажњавању, не би се повео за многим површњарима, који забрањују васпитачима ова два начина казне због страдања организма као да организам не етр'да од јаких духовних потреса — па и казне. Ако се хоће доследно да изведе, онда треба сваку казну одбацити, јер штети организам. А то писац ваљда није хтео извести. Боље би било, да је писац стао на земљиште већине: да је и телесна и духовна казна корисна, када се не злоупотребљава. .

Ну да бих писца уверио, како су баш оваке казне (неједење и не спавање) сасвим природне, нека ми дозволи да му наведем овај пример:

Један човек путује пешке из једног места у друго, својој кући. На путу му је годило да ћерета са сваким, кога је срео и стигао Најпо« сле се толико задржао ми забавио, да је задоцнио за читава два или три часа и омркао на путу. Он мора то вече доћи кући, јер има врло важна посла, И шта ће он радитиг — Не само што ће морати хитајући да мори и ноге и тело, него ће морати још и гладовати (јер није носпио ништа од јела) и неспавати.

Па зар та казна није природна.

И зар, када нас така казна у животу очекује да је и на деци не употребимо 2 — . ;

Ако и ђак не дође на време кући на ручак, зар не би најприроднија казна била када би нашао тањир изврнуте Или ако тај исти ђак не испише дању свој задатак, зар не ће природна последица немара бити та, што ће га отац увече натерати. да га изради, па ма седио и преко уобичајеног времена 2 —

У ТУ одељку, „Закључку“ писац износи најглавнија правила педагошког кажњавања. Ова су сва умесна, а била би и потпуна, да је писац где било увео и телесну казну. -— Има деце, која су на срећу ретки изузетци, али којима не помажу ни лепи савети, ни оштри укори и за које је батина. доиста из раја изашла. Нека писац запита све наше