Учитељ

736 ШТА П КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА

му масу речи које оно још није способно разумети, и које понавља без смисла. Осим тога, неприступан језик за, децу, предаје им погрешне и нејасне преставе, Ако баш хоћемо за, децу научне књиге, то тражимо од ње и писменост добру.

Да укажемо још једну особину дечје књиге, која се обично губи из вида дечјим писцима, а то је народни карактер њених речи, у потпуном смислу. Но ту се у рукама писаца показује оружје с две оштрице. У причама из народног живота, кад се уноси у књигу простонародна реч, писац мора да се паметно држи границе између простонародних речи из литерарног језика, а при том опет и да не наруши истинити карактер народних речи. Само по себи се разуме, да под правом народном речју ми разумемо не само језик, који је у тим причама из живота; то би било одвише уско. Под тим изразом ми разумемо, у ошште однос између оног излагања у Ењизи и самог. живота, из кога је узета прича. Ми знамо на пр. приче из римског и старо-руског живота, и у њима видимо како се њихова лица, разговарају китњастим, књижевним извртањем каким излажу своје доказе наши данашњи адвокати. Зар то није ружног Код староруског човека и реч је била староруска; Ариканци и Ах стралијанци, Фигуришући у равним путоповима, не могу разговарати онако, као што је способан изразити се сваки од наших дечјих писаца. У опште, ови радници и раденице на специјално дечјој литератури доносе у неколико и штете деци. Угађајући своје писање за дечје разумевање — задржавају интелектуално напредовање.

својих читалаца; а подешавајући и дечји тон добијају при том неки говор. ·

који не постоји ни у једног детета —- некакво тепање. Та, за цело, дете не би само измиблило никакве к'о бајага љубезне речи, као на пр. поручкати и т. д. Слична измишљавања, опраштају се простим дадиљама, које воле да кваре речи у оној навали нежних осећаја, Но то су необразоване и неписмене дадиље, ш њима онеи запаткују нешто њих. Али дечјим писцима је ли за опроштај што кваре језик својих читалаца2 Је ли им за опроштај сравњивање с онима које нешто запиткују.

Остаје нам да кажемо о још једној врло важној страни дечје књиге — о илустрацијама. Код издавалаца дечјих књига већ одавно постоји обичај украшавати своја издања сликама. То се (за издавача) објашњава у неколико узроком чисто спољњег, тако рећи, трговачког карактера, а нарочито тим, што се дечје књиге већином купују за поклоне, те им је у изгледу боља распродаја: и тако излази да. им (ва њихов рачун) треба давати што је могуће више окићену и елегантну спољашност. А, међу тим, за децу илустрације имају са свим други озбиљнији значај. „Дечје књиге, на сваки начин треба ла су са сликама, јер посматрање мора бити основ дечјег умног развића.“ :)] „Сваки пртеж мора изазивати посматрача на размишљање да, га разуме.“=) Дакле, цртеж је тако рећи, помоћник речи. И ако у неким

1) Соч. Бћлинскаго, ч. ПИ.

8) К. Н. Модзалевскји. «Ениги дла дђтен и ДИД Јоношества,» (Педаг. зборн. 1875 г.)

па на те

а