Учитељ

ПЕДАГОШКИ ОДЛОМЦИ 815

=

У границама ових обзира треба признати не само потребу опште наставе, него и њена добра; она су тако исто неоспорна као и настава. Ја сам исповедао ово начелб целога свог живота, не одричем га ни данас кад нисам више млад, нећу га никад одрицати. Ја сам се утврдио у том уверењу, претресајући га: ођзедфити кабопађне.

Слободно васпитање. — Отапбима и човечанство.

Слободно васпитање није само човечанско, него и национално и друштвено. Овде имамо драгоцену поуку да извучемо из старе Философије п старе педагогије. Грци су одређивали арош: „друштво слободних људи“; али су допуњивали ову политичку одредбу одредбом реда моралног, коју су Платон и Аристотело усвојили од Патагоре: „друштво слободних људи је друштво пријатеља.“ Тако су се општине у средњем веку називале „пријатељства“; пријатељство Сатђтај, пријатељство Вгисег. Пошто је карактер пријатељства био лично некористољубље и оданост међу пријатељима, то, ако су пријатељи васпитани да буду чланови државног тела, и да им је отаџбина заједничка мати којој све дугују, — до колике се храбрости, до коликог јуначког самопрегоревања људска срца чеће попети ! Тоје био од речи до речи високи циљ грчке педагогије: Философи, вели Босие с великим историским смислом, „васпитавали су да жртвују приватни интерес, па и сам живот, општем пнтересу п државном добру“; и они су сматрали слогу у вареши, друштвену хармонију, као природни плод овог васиптања.

» Један сувремени ФилосоФ, уверен да је друштвено питање у суштини питање морално, и да његово решење припада нарочито васпитању, тражи да оно буде упућено тако, да обнови код свију „колико је могућно, међу толиким раздорима који потичу од укрштања личних интереса, ово старање о вишем пнтересу, којим беше прожета простота старих душа, и који тако оживљаваше оно што се може звати друштвени дух. Друштво није оно што треба да буде, ако се његови чланови, место да се старају само о свом добру, не старају о добру других. То је идеал, чије остварење треба, у једној држави, васпитање да припрема.

Ово би васпитање било једино које би потпуно одговарало квалиФикацији „слободног“, једино којим се човек уздиже до ведиких и племенитих мисли, којим се човек ослобађа ропства себичности, и којим се утврђују везе човечанске и друштвене солидарности.

У овим погодбама оласности наставе, ако опасности има, ишчеза- | вају пред њеним добрима. Ако је настава, потребно оруђе слободног васпитања, то је с тога, што нас она ослобођава. Као што постоји у основу једна слобода, морална слобода, начело и погодба свију других, тако постоји у основу једно ропство, ропство незнања и зла, из кога потичу сва друга; треба по што по то од тога ослободити душе. Борити се противу незнања, то значи борити се противу зла п бранити слободу. Зло није