Учитељ

816 | ПЕДАГОШКИ ОДЛОМЦИ

само неправда, кажњива кривица; оно је погрешка, предрасуда, рутина, све што сапиње живот у свима правцима, оно шкоди телу или души. Ето | од каквих нас робовања настава ослобођава; она је дакле погодба, здравља, и одржања Физичког живота, као што је једно од најчистијих уживања _ умног живота и највиших израза моралног живота. Светлост којом она осветљава дух индивидуе, расипље се свуда око ње, на породицу, на друштво. |

Рад ни на ком степену не би могао бити без ње, па ни ручни рад.

" Ставите напоредо два радника, једнога ученог, „другог незналицу; призната је ствар, да први има првенство над другим. Опште образовање | отворило му је дух, учинило га подобнијим да схвати смисао ствари, да им оцени вредност и односе, учинило га је нарочито да има више вере у самог себе; стручно образовање олакшава му посао који је изабрао, допушта му да усавршава начине рада, да му смањује тегобу п да увећава своје користи, а нарочито своју моралну корист.

Колико више зна радити, толико више цени свој посао, то јест инте- | лигенцију која је душа том раду; на послетку, више цени самог себе. Овим се, без сумње, неће да каже, да је сваки порок уништен и свака страст побеђена, али поштовање самога себе, осећање личног достојанства, јесте моћна узда противу зла, у исто време увек јак подстицај на добро. Душа није створена за одмор, она ради у једном или у другом смислу, али она ради увек, због чега једанпут упућени једним правцем, ми идемо без престанка, и не остајемо никад на једном месту.

Зар није дакле очевидно да човек, учећи се, постаје моралан, и да васпитање које га образује, ради у исто време за породицу и за друштвог. Васпитавајући индивидуу, оно васпитава оца породице и грађанина; јер се политичког напретка оно не тиче мање, него напретка економског и напретка моралног. Обично се каже да бирач треба да буде просвећен.

Вашингтон је говорио: 5

„У Колико облик владавине даје власти јавном мњењу, у толико је потребно да мњење буде подобно одлучивати у познавању ствари. Настава, иначе корисна, овде је предмет прве потребе.“

Други Америчанин, епископ Фразер, писао је 1859. у једном свом извештају о јавној настави:

„Народом незналичким може се управљати, али народ научен може управљати сам собом,“

Последице васпитања иду дакле п даље од индивидуе, под садашњости. Нема педагошке системе која више или мање не додирује будућност. То је учинило да каже Кант;

„Начело вештине васпитања, које не би требало никад да губе. из вида људи који праве план о овом предмету, то је да децу не треба васпитавати за садашње стање људског рода, него колико је већма мо-