Учитељ

ПЕДАГОШКИ ОДЛОМЦИ 817

гућно за будуће боље стање; то јест, да се треба управљати у васпитању по идеји човечанства и по његовој потпуној одредби'.“

Идеја напретка је пдеја водиља у васпитању, јер је она идеја водиља живота. Научна доктрина, у јеку од неколико година, објашњава, животињски живот низом преображаја; под лаганим али неизбежним пи непрекидним утицајем природних сила, камен постаје биљка, биљка постаје животиња, животиња постаје човек. Ова је теорија позната под именом трансформизма. Није нам задатак да њу овде претресамо, алп можемо показати паралелну теорију у реду моралног постајања. Људско биће, истоветно са собом у својим битним елементима, није било увек исто у своме развитку; цивилизација га је мало по мало опростила нижег карактера из периоде његове прве појаве на свет, и учинила да пређе из дивљег стања у стање просвећено. Шта је цивилизација, ако не васпитање човечанства Оно што је она учинила и што још чини сваким даном за човечанство, то васпитање чини за индивидуу; она га преображава, води га из животињског стања у стање човечанско, спремајући на тај начин наследство које ће, преношено с колена на колено, довести људски род на узвишенији ступањ физичког, умног и моралног усавршавања. Оно поправља у досадашњости штету, коју су нараштаји вековима. претрпели у нижем стању моралном и материјалном, и чува од исте штете оне који ће за њима доћи. Кант исказује још о овој тачки најузвишеније мисли:

„Има, вели он, нешто чаробно, при поимању људске природе, која иде увек к побољшању, а тако исто и при попмању самог васпитања, чији се облик прилагођује људској природи; то је перспектива среће за род људски. СОкица теорије васпитања је величанствен идеал. Ништа, не мари што нисмо у стању остварити га. — — Идеја није ништа друго до концепат савршенства, на које се не наилази у искуству. — Довољно је да наша идеја буде праведна; и тада уз пркос свима. сметњама, које се могу испречити њеном извршењу, она није немогућна. Кад би, на пример, сваки лагао, зар би истинитост била зато само шимера2р Идеја васпитања које развија све склоности људске природе, јесте дакле апсолутно истинита“.

Јест, васпитач, достојан овог имена, треба да зна да, радећи са својим сувременицима, и за њих, он ради и за будућа времена. Погледајмо у тај циљ у часовима клонулости. Ако ми сами не можемо видети напредак који замишљамо и у који верујемо, чинимо га могућним, вршећи своју дужност; наши последовачи, срећнији, видеће га.

Да завршимо: сав дух васпитања може се, рекли бисмо, свести у ове две изреке:

Једна је Аристотелова:

10 педаошик 5 6. 20 педаготии, 88.

УЧИТЕЉ 55