Учитељ

ГААСНИК 879

»3 Јуна на општужеличкој клупи пред петроградским окружним судом седела је млада, 27 годишња женска, Ирина Иванова, окривљена за мучење својих двеју пасторака.

Породична драма откривена је на овај начин:

9 Новембра 1892 год., грађанка Антонова пријавила је полицији, да је

ту ноћ умрла њена унука Марија Иванова, од године и 9 месеци, да је,

посматрајући њено тело, приметила на њему модрице. Знајући да је маћеха мале покојнице с њоме врло рђаво поступала, молила је Антонова да се испита узрок смрти.

По будско-лекарском прегледу тела Маријина, нађено је на челу и на глави под косом 14 модрица од убоја, а сем тога неколико модрица на лицу, на десном бедру, на годени, на левој плећки, на, грудима, на левом

бедру и на, крстима..... Лекар по изменама у мозгу изводи да је смрт њена дошла од запа-

„љења мозга, а запаљење да је наступило од силних удараца по глави. Узев

у обзир нежност и узраст умрле као и множину повреда на глави, мисли треба све те повреде сматрати као тешкеми као опасне по живот.

Старица Антонова причала је, да је њена ћерка Татијона била удата за Иванова, да је у јануару 1890 год. родила две близнаке Татијану и Марију, да је у Паво“ иза тога умрла и да ву девојчице биле дате у уваспитан дом“.

У пролеће 1899 год. ожени се Иванов по други пут са Ирином Никитином и узев девојчице из васпитнога дома, пресели се у стан дома Н. 14 у Каваљергардској улици.

Празне станове издавао је Иванов по закуп, а сам је свако јутро одлазио на службу у артилериски арсенал, тако да су девојчице остајале искључиво старању маћехе.

По једногласном тврђењу свију кирајџија, млада маћеха поступала је нечовечно са девојчицама, које нису умеле још ни ходити, ни говорити. Није их хранила, увек их је тукла, шибала кајишем, бацала на под и, не кријући своје мржње, говорила; да ће их побити. Многе кирајџије, не мотући гледати муке ове пасторчади, селили су се из тога дома на друга, места. Они су тврдили, да та зла маћеха, не само што _није сама хтела дати деци храну, него ни њима није никако допуштала, да што год даду, под тим изговором, да од јела деца често иду пода се напоље, па она мора да чисти. Они су наводили да мале јаднице, када их маћеха избије, нису смеле никада плакати. Када се разболела мала Татијана, маћеха јој није“ допуштала ни да главу своју наслони на јастук, него је нагонила да седи;

ж. девојчица малаксавши приклањала је главу назад, а Ирина, ју је тукла по ком зату и нагонила да се опет исправи. •

Више од десет људи — кирајџија — доказали су ва суду, да је-полшање маћехино према пасторцима било нечовечно, жестоко, а поступање

него ре него са псима.