Учитељ

ЛОЗНА ту 191

нити се објаснила свест; нити би се добило шта за. објашњавање једноставне свести у индивидуе. Није нужно изводити, да није никако могуће разумети више духовне догађаје из механике можданих атома, која се тек претпоставља. Како може надражај нерва да створи једну представу, како могу хемијски процеси доспети до свести преко онога, што се с њима збива, и увидети, како би по други пут боље учинили» —

Све ове наведене изјаве познатих и признатих радника на пољу физиологије и физике имају да објасне, да погледи маријализма, који су данас уобичајени, нису ништа друго до хипотезе и покушаји, за решење једног нерешеног и управо неразрешљивог проблема; — хипотезе и покушаји, који немају веће вредности од ранијих дуалистичких и монистичких теорија. Позније доба прећи ће преко истих онако исто, као што се данас прелази преко Лајбницове престабилијерне хармоније.

Човечији се дух креће у одређеним границама, које се не. могу прекорачити; он је према томе ограничен и не може се се винути бесконачности. (Бесконачна је само материја и сила).

На овом пољу могу се само хипотезе постављати. Свака хипотеза има и својих разлога, али су они субјективни и већином падају са временом. И материјализам је једна хипотеза, па чак није ни нова. На пољу метафизике важе у опште речи Бон Акибине: «Човечанство се креће у кругу, и враћа се вазда на исто место». Дуализам је тумачен давао пре Декарта у старих Египћана и у хришћанству. Спинозин пантензам јавља се још у 1Х столећу у Индијанаца. Идеализам су опет тумачили Грци, који у исто време, сав свет тумачише као обману. Тако је и са материјализмом. Особито су Грци богати са хипотезама, које су веома сличне модерним материјалистичким хипотезама. Тако се тамо често обележавају мисли као процеси оксидације у мозгу. Хераклит вели: «Ватра је принцип, који све покреће2 она је знање и васелена». Тако је исто и са теоријом нервног етра. Демокрит и Епикур рече: «душа је веома покретљива материја, састављена из округлих, финих, атома, који круже по целом телу. Ти су атоми кадри да распростиру упечатке спољних покрета, (да изазивају кретање удова) ми да примају отиске спољашњих тела или њихових слика". Према томе, материјалисте не веле ништа ново.

Морамо се дакле задовољити увиђањем, да у извесној 06љласти људског мишљења знање престаје а вера настаје. Модерни материјалист, који можда мисли, да има права са висине да гледа на исповедника какве позитивне религије, — разликује се од истога само сујетом, што уображава, да располаже знањем, док у ствари верује само — у једну хипотезу.