Учитељ

195 ХДЕУША и дух

Лоце професор психологије у Берлину и лекар, који има великих заслуга по експерименталну психологију, вели у своме «микрокозму:» «Мишљења, која нас са досадном поузданошћу, упућују на трајну везу између душевних догађаја и телесних покрета, — тумаче самовољно једну поуздану истину, и отуда јео погрешно, кад замишљају, да у самовољи налазе доказ: да се све оно, што је душевно, може потпуно објаснити особинама материје које га носе. Свакојако, опште искуство показује нам, да промене наших душевних прилика зависе од спољашњих упечатака и њиховог наизменичког рада са материјалним састојцима нашег тела. Сва ова Факта, доказују само то, да промене телесних елемената представљају један низ 10:0даба, од којих неминовно зависи егзистенција и обљик наших унутрашњих прилика; а не доказују, дау телесним променама. лежи једини и довољан узрок, који би из своје сопствене силе стварао разноврсност душевног живота, без сарадње неког са свим другог принципа. Све, што се деси материјалним саставним деловима нашег рођеног тела; укупност свију одредаба. протезања, смеше, густине и кретања ; — све то никако се не може сравнити са особитом природом душевних прилика, · а осећајима, које у ствари видимо, да иду за њима, а о којима, погрешно мислимо, да их видимо, како из њих постају. Између последњег стања, материјалних елемената и првих задатака опажања, остаће вазда иста пукотина, и мучно да ће се ико заносити талитом надом, да ће ма која разрађенија наука наћи онде некакав тајанствен прелаз, где најпростија јасноћа казује: немогућност сваког тајног прелаза.»

Дибоа Рајмон, физичар у Берлину, пише у своме делу о границама познавања природе: «И поред свију откровења, природних наука, од 2000 година па на овамо, човечанство није: учинило више битног напретка у разумевању силе и материје ни у разумевању душевних радњи са материјалних погодаба. И не ће то никад постићи Каква се веза може замислити, да. постоји између извесних покрета извесних атома у моме мозгу с једне стране, и с друге стране истине, која је за ме изворна, стварна, и која се не да одредити, нити се да порећи, на пр. осећам бол радост; кушам сласт; миришем ружу; чујем музику ; видим нешто црвено и између ове стварности. која отуда. потиче а та је: «јесам» А сасвим је и за вечита времена непојамно, како да извесном броју угљеникових атома не буде све једно : како ложе и како се крећу, како су лежали и кретали се; и како ће лежати и кретати се. Ако им положаји и кретање не би били равнодушни, онда би их човек морао и појединце да замишља, са свешћу, на Форму монада. А тиме