Учитељ

540 МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ

роду, наша је «новија» интелигенција, задржавши своју источњачку навику на „рахатлук», позајмила од Запада, поред моде и салдонског живота, још и ону аристократску надувеност, која с неким презрењем гледа не само на масу свога народа, сељака, но и на свакога образованога, код кога се ефендиске навике и погледи нису удружиле с кафе-шантанским васпитањем. На силу Бога, та интелегенција вајна, хоће да. створи ону сталешку поделу и омразу у народу, кака постоји на Западу, не хтејући или не умејући водити рачуна о томе, да под данашњим сриским приликама ни тамо не би могла та подела и омраза нићи, и да је њу тамо вековни живот укоренио, а јако различна историјска улога појединих сталежа, у развитку државе и народа, одржала и данас одржава. Сад већ нису ретке куће ни по мањим варошима, а камо ли у Београду, у којима се чак и малој деци, ђачићима основне школе, улива мржња и презрење према сељаку А и како неће7

Погледајте само шта раде одрасли, образовани људи српска интелигенција !

Велики део те назови интелигенције наше мрзи. презире п —- клевета свој рођени народ. Она говори о овоме рођеном народу црње и горе, но што говори један енглески лорд о афричким дивљацима, Хотентотима или Бушманима. Она често пи у јавним својим гласилима говори о овоме народу. не каоо људма, но као о животињама. Загледајте само у гласила, новине, кроз које говори та српска, интелегенција ! Из дана у дан она пружа прст на свој народ и довикује целој Европи:

«Погледајте ове адраповце! То вам је српски народ! Мислите ли да су то људи! Боже сачувај! Они само имају лик човечији то по спољашности личе на људе У себи, у својој унутрашњости, у својој души они немају ничега човечанскога. То је само једна мешавина од шумских зверова и афричких дивљака! То је само једна необуздана гомила која не зна ни за каки правни поредак, која убија, пљачка, краде, живе људе пече, дере и кува; која људе, као оно ви коње, поткива. А држава наша! То вам је једна вашарска гунгула и јурија, у којој се не зна ни ко је старији ни ко млађи, ни ко заповеда ни ко слуша. ни ко даје ни ко узима; једна гомила, у којој се сви правни односи решавају угарком, мотком и пушком. То је један народ, који нема услова за културу, који нема способности да опстане као народ, ни да заведе какав државни поредак у своме друштвеном животу...“