Учитељ

МЕТОДИЧКЕ | ПРИМЕДБЕ 589

њих може боље развијати и мишљење, и напослетку и ради тога, да би се ученицима омилела школа, учитељ, школски рад _ учење, наука. Јер, и неприродно је и убитачно, како за телесни тако и за душевни развитак, да се ученици од 1—8 година згуре за клупом, у загушљивој, затвореној и прашљивој школи и да ту проведу по 4—5 часова дневно. И мање и горе ученици науче, кад се тако ради. — Зими, и кад је ружно време, треба радити оно, што се не може у пољу: писање, цртање, писмено рачунање и т. д. А лети и кад је лепо време у остала годишња времена, ученици треба да проведу бар половину школ. времена ван шкоде, у пољу, у природи. Сем писања, писм. рачуна и цртања, нема предмета који се не може учити и ван школе у пољу. Ово нарочито лако могу чинити варошки учитељи, који имају по један или два разреда. А баш "за варошку децу ово је и млого потребније, но за сеоску. —

Једна од првиг врлина, коју школа треба да усади и да развије у омладине, то је рад. приљежање, почитовање и /ва жавање рада и радника. Сваки ђак основне школе треба да изађе из ове с непоколебљвим уверењем и осећањем, да је "рад трва и најпреча врлина, без које не може бити ни човечан"ског односа, ни шмена, ни „живота, и да је сваки корисани поштен рад нешто узвишено и племенито, а сваки такав радник за поштовање. Ово треба развијати у ученика још од 1. разреда. А то се чини, између осталога, и веџбањем и привикавањем на рад и истрајност у корисном раду, похваљивањем и уздизањем рада и приљежања, а осудом лењости и готован„лука, и још уливањем поштовања према сваком поштеном и корисном раднику.

· Али при упознавању места и околина учитељ добија на сваком кораку постицаја и прилике. да ту врлину развија у својих ученика. И свима таким приликама учитељ треба да се користи, што може више, Јер, нигде није тако велика потреба, да школа на овоме ради с планом и намерно, као што је у нас. Између осталих изопачених погледа и навика, које је усадило вековно ропство у наш народ а економне прилике помагале „да се развију, једна је од најштетнијих либљење од рада, омаловажавање радника, нетачност и аљкавост у раду. А то су све тешке мане, које сметају и државном и националном напретку у толико више, што су оне млого јаче у наше инте„лигенције, која треба да даје импулса целом народном животу, него у самој маси народа. Однегована још у кући с тако накарадним појмовима о раду, о сељаку, 0 своме рођеном на-