Учитељ

542 МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ

ће наићи на надничара у башти, на радника у радионици, на сељака у њиви. Ту ће он свуда застајати и разговарати се с ученицима о њиховом раду: шта они раде, од чега, како, зашто, коме то треба, колико ради, како се храни, за кога он то ради, треба ли то и варошанима, би ли могли варошани живети без сељака и т. д Ученици ће имати прилике да виде и радникову хаљину, и јело и постељу и децу њихову, и цео њихов живот. О свему томе ваља се поразговарати с ученицима и нарочито истицати и показивати уважавање и поштовање према. оваком раду и радницима, према сваком поштеном и корисном раду и раднику. Таким приликама, користећи се. учитељ ће још у основ. школи · способити ђаке, да у врлинама гледају вредност човекову, а не у богаству, положају, власти итд ; онће створити уверење у својих ученика, да само таке врлине воле и бог и Људи, и тежњу у њима, да те врлипе и код себе развијају. Зарад тога, учитељ ће, кад му дође на згоду, пружити прст на готована, лељивца и саможивца, коме је цео свет његово «ја“, и изазвати одвратност и осуду у ученика према такима; џа после то упоредити с оним сиротаном из околине, који се купа у зноју од зоре до мркла мрака, али је одвојио макар парче хлеба или једну најситнију крајцару на олтар школе, цркве, сиротиње, сиротих ђака итд. Уздићи ће то и похвалити, изазвати поштовање у својих ученика према њему...

Кад се у том правцу васпитава омладина од основне, па до највише школе, онда је готово немогуће да из таке омладине изађе интелигенција, која ће свој народ мрзети, презирати и клеветати; која ће својом високоученошћу оговарати оно, што су гуњ и опанак сами самцити, својом крвљу, створили.

Већ, разуме се, да ће у вишим школама бити и других срестава за давање такога, образовања. Али. код нас је непознавање народа, народног образовања, мишљења, осећања и тежња већ дотле дотерало, да се народ и велики део његове интелигенције, никако не може да сложи ни да разуме, и сваким даном расцеп постаје све већи. Изгледа, као да се то зло не може друкче спречити, нити се народ и та његова интелигенција споразумети, док се не би узаконило: 1) да нико не може бити чиновником ни радником на српској журналистица., док не проведе, ради упознавања свога народа, најмање две године у народу, на селу и 2) да сваки такав буде дужан при ступању у државну службу положити испит из «Познавања српскога народа.»

Оваки захтеви можда ће млогоме, који не познаје једну повелику гомилу наше интелигенције, изгледати чудновати пи