Учитељ

0 ПИСАЊУ 54

столи, Ћирило и Методије, узели су опет грчки „алФавит“ и удеили га према гласовима словенског језика, а где вије било трчких писмена, они еу их сами створили и тако је постала „Љирилица“. Доцније пак постала је глагољица

Као што је свака ствар у свом првом развитку "проста и несавршена, тако је било и са писмом у почетку; јер у прастаро време учење писања било је бесмислено цртање појединих знакова. 'Го цртање требало је и сувише млого вежбе, па да би ђак после те знаке могао сам извести. И тако све до Карла Великог, који је као човек учио писати, само су знали писати калуђери. Од тада продре вештина писања у кругове поглавара и кнезова; доцније у кругове владалачких дворова, министара, саветника и т.д. па после се заинтересоваше за вештину писања судије, лекари, трговци и т. д. У 18 и 14. веку, кад се по варошима и манастирима отворише школе, учише писати. и деца имућнијих грађана и занатлија; док на послетку, на крају прошлог века, при оснивању народних школа постаде опште благо свеколиког народа.

Метод писања. Њ

Генетичка метода писања. Реч „сепезз“, значи постанак или развитак. Према томе, генетички метод код писања пока-

зује, како из појединих црта постају слова.

Први, који је покушао да објасни основне црте, из којих се састоје поједина слова јесте: Албретт Дирер из Нирнберга. Он је 1525. године издао књижицу: «Уфуство за мерење основниг црта, код слова, помоћу шестара и лењира“. У овој се књижици објашњава постанак слова; а праве линије, лукови и квадрати означени ву као елементи слова. Према томе, може се узети да је Дирер оснивалац, творац, генетичне методе код писања.

Већ неколико година касније захтеваху неки педагози, да поједине црте пз којих су слова склопљена, добију и своје име. Али ови покушаји осташе заборављени скоро два столећа; док на послетку један учитељ из Нирнберга у своме делу: „ЕЈетаепја ка отарјћае“, — опширно описа те делове слова. У том истом правцу радише и Фишер, Гајслер и Фогел.

Али генетичном методу дадоше тек потпуну важност Песталоције, Дистервег и други педагози, који поставише основне законе при предавању писања, те су ђаци почели писати ситурније; а вравњујући своја елова са словима на прегледаоници почели су сами и своје погрешке исправљати. Тако је писање