Учитељ

ПСИХОЛОГИЈА ДЕЧИЈИХ ИГАРА 578

У дечјем занимању обично циљ није далек, он лежи близу и достиже се брзо. Деци се не може обећати голуб у слободи, јер се она са тим неће намамити њима треба дати макар малу сеницу у руке, па ће се опи занимати. Ну, са узрастом дечјим, са ниховим искуством и развиђем, циљ занимања постепено ће се удаљавати све даље и даље, и у једно с тим 33нимање ће се претварати у рад. Најглавније је у раду — циљ, ну он се не достиже одмах, већ после дужег пли краћег времена. С тога раду овом тренутку може бити непријатан, он прекида пријатна занимања, игре, 32баве и с тога је рал, често пута, принудан. Ну, на крају крајева и у раду руководи осећање — тежња, да се избегну страдања и да се желе насладе, само се остварење ове тежње не свршује одмах. већ у будућности,

Таким начином из пасивне стране човечје природе развијају се у животу детињем весеља, забазе и занимања са наличјем естетичним и умним; из активне стране развијају се игре разних видова, занимања и радње, Све су те радње доста различне међу собом, но у исто су време и сличне, јер су све оне — радње. Сав је живот радња, и она се може различно приказивати, час у пасивним час у активним облицима. Пасивност је таква радња, која се на. сваком кораку условљава и врши спољним побудама, и кад нема тих спољних побуда, она умире, престаје. Човек, у коме је надмоћнија пасивност, јесте сам по себи веома досадан, он је роб околине, он не може да живи без спољних иријатних падражаја, и у њему самом нема извора за рад. Човек, у коме је надмоћнија активност, тежи да го. сподари над околином, он не тражи спољне надрижаје у њему самом кипи чист извор саморадње. Отуда се види огромна разлика у психолошкој и педагошкој важности забава п игара, пасивног и активног задовољства, Оба су вида радње и задовољства неизбежна, но надмоћност пасивности омекшава и слаби човека, увећава му зависност од околипе и људи, а надмоћност активности подиже човечју енергију и самосталност, прави га господарем својим и својег положаја. . ;

(во гледиште на дечју игру објашњује, како нам се чини, најглгвније појаве у самој тој игри, Оно нам показује, да извор дечје игре лежи дубоко у човечјој природи, и да игра није нека узгредна појава у дечјем животу. Она истиче из саме суштине њихове природе, и налази се у правој и непосредној вези са целим животом и радом дечјим, захтевајући њихове физичне и психичне силе, веџба,ући ове последње у разноврсним правцима. Врло је важна последица изложеног гледишта — разлика међу играма и забавама као пасивним и активним стањем и задовољством. Та се два вида дечјег зеџбања често пута мешају и не разликују се колико је потребно. Сад се јасније одређује природа и односни значај игара и забава, а у једно се објашњује утицај пасивности и активности у човеку ради његовог развића и рада. У исто време добива се сталан принцип класификације дечјег рада и поглед на њихово постепено развиће и компликовање: с једне стране стоје забаве и занимања, који пријатно утичу на спољпа осећања, лако и пријатно драже памћење, умни рад и дају знање; с друге — Фи-

УЧИТЕЉ 55