Учитељ

из школског ЖИВОТА 681

Жена ме погледа као изненађена. Климну главом у знак сумње па настави незадовољно :

— Џоправљај ти њега, а себе једи; па благо нама. -- То, ми је посао, мора се трпети.

Уђох у школу на сплу благ. На ђаке је ово лепо угпшало, Отпочесмо опет да се упознајемо. Према Џетру бејах врло пажљив; а он према мени као п пре, само не у толикој мери. Отпочесмо пи да певамо. Песма је најенергичнији азитатор за учитеља и школу. Ја се с коришћу служим њоме п као агитацпоним среством и за школу и за се.

Тако је прошло неколико дана Петар већ као Петар. Морао сам да га игнорујем — да га сматрам да не постоји.

Предајем, шштам, питамо се; Петар не суделује ту. Он подлактио главу десном руком на скамији, закосио се к прозору п гледа на поље. Мп на њега и не гледамо; а ни он на нас. Сутра дан тако псто.

— Извадите, децо, читанке, велим ја Сви послушаше сем Петра Он турпо оба лакта на скамију, гледа доле, ташће ногама о патоси пљуцка — Неко лупкара ногама, децо, то не ваља — Петар, господине, вичу сви. — А Петар. Ја мислим ви, па зато велим да не ваља. Онда нека. Ми наставимо рад. Лупкарање преста. Узмем те пспричам причу из читанке [1 раз. рав. „Што год ко чини све себи“. — Ко зна да ми исприча ову причу“ Сви знају. Испричаше два три. Сад да изведемо поуку. Петар ме погледа. Погледа и ђаке, п опет негде на другу страну. Ако ! Мислим ја.

Хајте, децо, мало на одмор, али не заборавите оно: шта ко ради, све себи. Тако је отпрпдике текао наш рад неколико дана без Петра. Он је само седео у школи, и то потпуно по свом нахођењу, како. је хтео онако је и седео

Џетар у почетку беше дурновит само према мени а после п према друговима Доцније приметих да почиње радити све оно што осталим ђацима наређујем а напољу је некако сетан, као да та мори потајна грозница, п да му је да је све мени на догледу, не бп/ му што рекао. Мора бит да му је тешко што га пгворишшем. помислих ја. Каје се, молио би ме, можда; али му младићски понос, чини ми се, не да. Шта да радим сад! Да ли да му приђем или да оставим док не падне на колена да ме склопљеним рукама молп за опроштај. Бојао сам се да не буде и са мном као с оном учптељицом која је овако ду 0 поступала с једним ђаком, који један пут устаде и рече јој: — Госпођице, зашто ви и мене не учите2 — А шта си тир — Ђак! — Да си ти ђак био би као и остали ђаци ; а не крајња јогуница. Седи! Он седе. Али после неколико тренутака дшже се и оде рекав: — Кад нисам ђак, идем кући. и оде на врата

Истина, може битп да је учитељица ово неумешно пзводила. Али ко ће јамчити да у таким изненадним приликама можемо погодити прави пут, На своје јогунство нисам викад ни помпелпо. Био сам предао 3160 раву. Ја сам постао учитељ и изненада сам нашшао ђака јогуницу.

УЧИТЕЉ “ 45