Учитељ

682 из Школског ЖИВОТА

Игнорисање је васпитно срество, правило. Правило пма пзузетака, Петар се у души бори; преломиће се, али да ли у кајањер Ако се у ове јогупице разбукти младићски понос ... Игнорије на страну! Сад ћу ја друкче

Сутра дан указах Петру мало пажње Прочита ми нешто мало, пропитах га неке по све лаке ствари; њега као да огреја сунце. Требало је да видим ко није дошао у школу ; али бејах „заборавио“ прозивилЕ у мојој соби

— Ко би могао да донесе прозивник из моје собе са стола упитах. — Ја молим господине, ја молим господине, чује се са свих страна. —

Ја бих хтео да ме послуша један од старијих, — рекох погледав у Петра — Би ли ти могао, Петре 2 — Могу, рече, гледајућ' нестално у мене пи зацрвенив се до ушију. — Џа деде, благо менџ, ако можеш !

Оде п донесе

Кад бп о ручку немам леб-, а момак код колегипице. Ђаци (пз Сл.) су ручали и грудвају се Ја се обратим њима за послугу Сви хоће; али ја одбијем млађе тобож што је велики снег, па позвах Петра. Он радосно само рече: — Хоћу, што не, п отрча. У часу дође. — Гле! Зар већ дође! — Дођох, господине! — Међер си брз! Хвала ти заблагодарим ја, а он оде. Гледам кроз прозор пз кујне Не дај Боже онај јучерашњи „Петар, тако је весео. — Како сад, богати, с овим несретником 2 упита ме жена. — Добро. Један другога нећемо задуго заборавшти. Тако сам сад мислио продуживши даље да се то још више ојача. Дружио сам се с Петром као с неким најпскренијим другом и давао сам сваком згодном приликом да ме по што шта послуша, а ја да му благодарим. Са мог дружења почео је увек ранити у школу.

Ишао сам с њим у дућан. Дам њему пешто да понесе, а ја нешто. Он не да, хоће сам да понесе све. Ја му попуштам. После ручка некр мут имам нешто да узмем од попа, неке књиге. Ппитам њега хоће ли да _ми прави друштво п да понесе то. Хоће. Он то једва дочека Путем пита о које чему. о Београду, шта је то народни музеј п јесам ли у у њему видео Хајдук Вељкове дизлуке; пита ме за Ниш, за Чегар, Ћеле кулу — и ко би још могао ређати о чему ме пита, а ја му на све одговарам Он је задовољан И ја сам задовољан. ·

"Ово наше дружење беше од велшког значаја Петар, који ме у поче ку за тако ништавна сматрао, данас, кад би могао, не би се никад од мене одвајао Ценио ме је много. Па још то није све Петар као - најстарији ђак, не да да се што дешава; међу ђацима, што бп мени не_ право било. Шта више он их врло лепо завима. Покупи их око себе и прича им оно што је од мене чуо. То тако запнтересује другове, да ме „просто по неки пут, кад уђем у школу, претрпају разпим литањима. Неки пут обећам да ћу им одговоршти кад буде близу подне, неки пут, кад их Петар јаче заинтересује, нпје друкчје него их задовољим одмах. Петар