Учитељ

ЕЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 685

П. Синтеза. · 4') Извођење ошштег правила из посебних аката, а) Опште се правило индукцијом утврђује. (Индукција, класифика. ција, дефиниција). 6.) Опште се правило хипотетички поставља. (Хипотеза и аналогија). 2,) Примена општег правила на посебне случаје, (Дедукција). После овога писац казује о методима појединих група наука. Мате-

матичне су науке дедуктивне — из општих одредаба изводи се све остало, -Физичне науке, покушавајући да поставе један општи закон за све Физичне

појаве (све Физичне снаге само су разни облици кретања), теже да постану дедуктивне, али, у главноме, служе се индукцијом и хипотезом –- облицима синтезе што долазе пре дедукције. Природне се науке служе анализом «(посматрањем и експериментисањем), а у неколико индукцијом и хипотезом; али о дедукцији овде још мучно и помена да има. Друштвене су пак науке „аналистичке — оне се још налазе у стању, када наука, посматрањем, само прибира факта.

У другој половини логике — у критичној логици — писац, на првом месту, говори о ирироди сазнања и о заблуди. Овако је сазнање многострукост, јер нам чула казују многобројне предмете и појаве, што чине свет и живот света. Али је свако сазнање у исто време и јединство, јер ону многострукост, чулима добивену, дух доводи у јединство помоћу принципа. сличности или супротности и помоћу принципа узрочности. Заблуде пак може бити или у замишљању неког Факта како он Мијо. али у погрешном закључивању (софизми).

После овога писац прелази на прави предмет критичне логике — на критеријум истине. Изложив и друга мишљења, аутор долази до закључка, да се критеријум истипе састоји у поређењу дотичне преставе са осталим

„својим преставама, као и са преставама, својих су временика по том питању,

у даљем раду односно испитивања те преставе, и ако У току времена доц.

нија поколења не могу тој престави никакав удар задати, онда је она

истинитост. Али нико, за живота свог, не може тврдити, да је нека његова престава или идеја апсолутно истинита.

Нема дакле апсолутног критеријума. истине. Услед тога, сасвим при-

родно, појавио се скептицизам, и то у три облика : апсолутни скептицизам,

пробабилизам (вероватноћа) и релативизам. Аутор усваја последње мишљење, које се састоји у томе, да паше идеје нису тачне копије ствари, већ да потичу и од нашег духа бар толико, колико од самих ствари. Али — ово писад додаје — са напретком науке непрестано се смањује лични п рела-

"тивни карактер сазнања, те је овог недостатка у нашем сазнању 10628 "тивности) све мање у колико ум људски напредује. =

Да би се избегао скептицизам, кога свакојако мора бити, јер сумња је извор радњи духа, поникле су извесне доктрине (идеализам, реализам и'

-догматизам), Говором о тим доктринама писац завршује Логику.