Учитељ

188 ЖАН ЖАКРУСО

очигледно ова математичка операција могла разјаснити. Исто тако је велике муке пмао око латинског језика, но п ако га је мрзео шпак је успео толико, да је могао слободно читати латинске класпке.

Пошто је тако доста списа проучио, најмп се Русо за породичног васпштача у Лиону. Занимљиво је оно, што Русо сам о своме васплтачком послу прича, п како дени своје способности за овај посао. Тако, он овако вели:

„Имао сам онолико знања, колико је било потребно једноме учитељу, а држао сам да имам и васпитачког талента. Но једна година мога васпитачког рада изведе ме из заблуде. Моја кротка прпрода била би са свим угодна за тај позав, да није у њој, као угашен вулкан, тињала бесна ћудљивост. Док је све ишло добро, п док сам увиђао, да мој рад и успљавања доносе рода — дотле сам бпо анђео. Но чим би што год пошло рђаво, одмах бп се мирни анђео претварао у бесног ђавола Долазпо бих у вансебно стање кад ме шштомци не могаху разумети; но ако би они покушавали да се љуте на такав мој поступак, е онда сам био готов да их уништим ; а све ово доиста не беше најбоље средство, којим би их могао начинити мудрима и наученима. Стрпљењем и хладнокрвношћу постигао бих бољи успех, али ја не имађах ни једну од ових двеју врлина; мој рад остаде узалудан: питомци ми рђаво успеваху у наукама, Нисам оскудевао у истрајности, али ми оскудеваше сталност, а сталност је битна црта карактера. У моме раду служио сам се трима средствима, која су увек безуспешна п често опасна за децу, а то су: сувишена осетљивост, дугачко разлалање и зњев Час би плакао, мислећи да ћу тиме тронути ученика, рачунајући на његово срце; час бп почео, на дугачко п на широко на основу разума доказивати морална начела, као да ме је дечко могао разумети; час бп опет, у случају кад је он понешто почео разумевати, његове одговоре сматрао сам за доказ његове разумности. Но најчешће би падао у такву јарост, кад ме ученик не разуме, да сам заборављао на све; у таквом случају мој ученик односаше победу, јер је за време праске и вике био миран као Философ, а ја сам изгледао као ћудљиви деран. Увиђао сам моје погрешке, осећао сам их, изучавао сам моје питомце, али нисам могао ништа учинити, пи свагда сам радио супротно ономе што сам требао да радом“.

Осетивши се неспособним за наставника, Русо остави тај посао па се врати на кратко време г-ђи Варенс, својој заштитници, а одатле оде 1741 године у Париз, с намером да ће ту стећи себи каријеру каквим проналаском. Реомир, познати Физичар, радно је за њ' „од својих другова да буде примљем у академију, но већина беше тому противна. После многих несретних покушаја у Паризу, Русо одпутује у Венецију као секретар тамошњег Француског посланика Монтега, код кога је пробавио 18 месеци. У Венецији одликовао се он најскандалознијим догађајима, о којима са свим одушевљено прича у својим „Исповестима“,