Учитељ

ЖАН ЖАК РУСО 89

Из Венеције се врати у Париз, п ту ступи у ближе одношаје са Терезвом Лавасер, рекавзии јој, да је нпкад оставити неће, али да се с њом никад ни венчати неће. Но ппак, на 10 година пред своју смрт венча, се с Терезом, која га је преживела, удавши се после његове смрти за једног кочпјаша. Русо вели, да ту жену није никад волео, јер она није сама себе уважавала. Овим он објашњава Фавкт, да нпје осећао никад отачанске љубави према деци, коју је с њом имао Старпјега спна послао је у кућу за нахочад, давши му само своје име; четворо остале деце такође је послао у тај завод, не признавајући је за своју, и од тада више за њих није никад ни питао. Доцније, г-ђа од Луксембурга хтеде да узме најстаријега му сина, али га не могаше добити, јер Русо бејаше изгубио „докуменат, којим бп га могао потраживати из завода. Русо се труди да овакве евоје поступке оправда тиме, што није хтео да васпита своју децу у тако рђавом друштву, у каквоме је и сам живео. |

У Паризу је желео да постане књижевник, па се, тога ради, упозна са најзнатнијим тадашњим модним књижевницима: енциклопедистима : „Дидром, Д' Аламбером и другима, па је п сам радио на њиховим издањима, примивши на се да им пзрађује музичке чланке У 1149. године дозна он, да је Дижонска «кадемија наука расписала награду за тему: „44 ли су науке м ветитине утимале што од на побољшање морала 24 = Одмах се латп посла; радио је дан п ноћ, п после годину дана би натрађен првом наградом, доказавши сјајним парадоксима штетност науке, и софистички изврнувши појам о добродетељи. Мржња Русовљева на сувремену цивилизацију бејаше тако оштро п једнострано изражена у овоме „спису, да је Волтер, прочитавши га, добио вољу, као што се он оштроумно изразџо, — да пде четвороношке Но утицај парадоксне опозиције Русовљеве против наука и вештина бејаше, по мишљењу Шеровом, огроман и врло правичан, јер, усред кварежи тадашње епохе, упућиваше људе на природу, на просте прпродне Форме човекова живота, које беху слободне год разврата п раскошт.

Овим првим својим већим сипсом Русо доби одмах велику важност, „али својим памфлетима против парпског друштва навуче на се ошните негодовање. Да би избегао казну, утече у своје родно “место: Женеву, где поново прими калвинизам, јер се у младости беше покатолпчио. Ту је написао многе републиканске списе којима се бранио од нападања многих тадашњих дворских књижевника. Потписивао се скромним алпоу_ исто време п громким именом: „СПоуеп Че бепсуе“ (Феневски грађани).

Године 1756. повратп се опет у Француску. Неколико година провео је удаљен од Париза на селу у долини Монморансп, где му је великодушна пријатељица. госпођа Етинеј, спремила гостољубиво прибежиште, и где је написао своја најбоља дела, која су прппомогла развићу демократских идеја у Француској п спремила револуцију.

Годпне 1762. изађе његово знаменпто дело: „Еп! оп де [ едпсавоп“ Емил, пли о васпштању“) по изазва читаву буру против писца. На запо-

49%