Учитељ

0 школској дисциплини 145

Један бивши мој друг често је говорпо: „Као год што олуја чпсти ваздух и расејава штетна испарења, тако псто, да би се одржала дисциплина, по некад је врло корисно пропзвести малу олују у школи; јер она раздрма дремљиве умове п придаје дисциплини нову силу. Ако је у школи увек погодно време, све срећно пзлази за руком, онда се лакомислени ученици обично заборављају п дозвољавају себи“ слободу, која, постепено и неприметно растећи, може савршено подкопавати длецоплину. Баш у таквим случајевима изненадна олуја (гроза) пронзводл чудновато „дејство“. Остављам читатељу нека размисли и реши у колико је мој друг имао права. Ја ћу с моје стране пак поставити само једно питање: Треба ли у опште долазити до тога, да таква олуја постане неопходна» Или, зар је нагомилавању ученичких преступа, тако тешко могуће стати на пут као нагомплавању мијазама у ваздуху 2!

Деца воле шалу, — ово је свакоме познато; али ове шаде често сметају предавању. Да би се томе стало на пут, учитељ почињући пре„давања, добро ће учинити ако командује: „руке на. сто!“ Овим једним средством већ је могуће доста шала спречити; А да се посредством питања, изненадно упућених непажљивим ученицима, могу сви изазвати на пажњу — о томе сам ја већ говорио. Овоме двоме може се додати још и треће — говор ч читање у тору. Ово знатно оживљава учење пи буди пажњу ученика, ако само учитељ не дозволи да деца вичу што их грло „доноси п, тако рећи, осецати по такту, п у том случају врло је потребно обратити пажњу на лене ученике, да не би за то време ћуталп. Деца у хору треба да говоре тако тачно, као кад би сваки за се говорпо ; и хор треба замењивати и говором појединаца и обратно — по нарочлтом учптељевом знаку. По томе како ученици говоре у хору, може се судити о достојанству предавања п самога учитеља.

Докле је код једних учитеља. обпчај да све руже п куде, пи тиме одбијају од ученпка вољу за учење, дотле друг упадају у противну крајност, т. ј. одвише п у невреме хвале ученике. Сувишна хвала кварџ ученика, који почиње уображаватш да се он бозна како труди п услед тога престаје да се труди. Ја сам много оваквих примера видео, пзмеђу којих један особито памтим Имао сам у школџ једног дечка с веома ваљаним способностима, но који је бџо врло лењ. Домаће задаће он пли са свим није извршивао пли пх је вршио врло небрежљиво. Ове мере, које сам предузимао да га поправим, нису ми помогле. На послетку обратим се његовим родитељима, објасним им у чему је ствар, п замолим пх да ми помогну. Отац ми обећа да ће строго настојавати над вршењем домаћих задаћа његових и запета је одржао реч; а ја сам прибележавао како пде његов рад у школи. Тим начином смо узајамним силама поправили га, и кроз пола године дете је било далеко пзмакло. Прпучивши