Учитељ

При

ШКОЛСКЕ КАЗНЕ 9!

ство своје. Тиме ћемо већим педагозима давати материјал за веће теоријске педагошке расправе и помагаћемо да св боље пречишњавају педагошки принципи, а од тога ћемо, разуме се, и сами имати више користи. Ја ћу, дакле, овде износити примере примењивања неких казни, па ћу на њих додавати и нека своја резоновања о кажњавању. Но, пре примера, да кажем што год о казнама у опште.

Казне су по себи нуджено зло. Камо среће да их не мора бити, али су оне често потребне и корисне. Често се не могу избећи и обићи. А како би и могли чинити то ми, људи, кад их ни моћна природа не избегава и не обилази.

И природа казни.

Она опомиње, наговешћује зле последице од грешака, казни блажије и оштрије. Онаи прашта, али казнин најоштрије, често варварски казни. Кад се дете или човек не чувају од хладноће, ето назеба, кашља, запаљења јачег, па често од тога и смрт дође за врат. Ко пре- | једе, ето болести, као последице, као казна за то. Савијеш грану, она се отргне, огребе те, а често и добро ошине. Дете се пење на дрво, на кров или др. више предмете, омакне се нога, падне, угрува се, сломије руку или ногу, па и мртво остане. Зар то нису казне „којима природа сама казни децу своју“

Рекао бих, да је сва разлика између кажњавања, која чине људи и оних, која чипи природа, у томе. што људи могу казнити и без узрока, а природа то не чини и што људи уз казну могу говором додавати саветовања и резоновања, а природа само ћути ин чини своје. Ћути јер нема језика којим би сваком могла казати: чувај се тога, или ће бити с тобом то и то. Она је поставила извесне законе своје и даје могућности људима да те законе прочитају. Што их не може сваки прочитати и знати, она не води бригу, већ по својим

параграфима казни како оне који је разумеју, тако и оне који је не појме.

Људи, пак, у многоме морају се обзирати на природу, њене законе и поступке, па према томе удешавати и свој рад. Тако јеи при кажњавању. И одиста се тражи да су казне што природније. Али у томе не сме се ићи у крајности. Јер, угледајући се на природу, морали бисмо за децу често узимати драконске и варварске казне. Н пр. за једно непажљиво пењање детета на столицу, па дрво или друго што, онда би по каткад требало детету сломити руку или ногу, угрувати га душмански, па и убити на место. Јер природа и тако казни за такве грешке и гко је она сама дала детету живу нарав, и радозналост, што га и гони да скаче и да се пентра које где.