Учитељ

ШКОЛСКЕ КАЗНЕ 93

нв

нека види шта је узрок томе: Може бити да ђак код куће нема удесног стола ни доброг пера; може бити да га родитељи терају да их слуша, те му не остаје довољно времена да лагано и брижљиво пропис напише, а може бити да дете има довољно и времена и све што му треба, па само на дохват напише, да би се после играло.

Кад учитељ овако нађе узрок, лакше ће праведну казну и умеону поправку одредити. Но био узрок који му драго, биће понајбоље да такве ђаке учитељ задржи да пишу у школи после часова. Да пишу под његовим надзором, пли ако он за то нема времена, нека, барем остави кога бољег ђака да на то пази. Тиме ће бити отклоњени узроци, због којих је дете рђавије писало, дете ће видети оправданост оваког поступка и, што је главно, циљ ће бити постигнут боље овим него другим чим. ,

д. — Нареди се детету да сврши неки посао дотле и дотле. (При том, разуме се, да се мора одредити онолико, колико оно може свршитиј. Ако дете не изради, не сврши до одређеног времена, каква, би казна била најоправданија и најприроднија г — Мислим да би се овде најбоље могла примењивати пословица: Који ради не боји се глади. И ако се дете за то остави без ручка, може изгледати ла је кавна неприродна, али је то природније него друга казна. У овом свету за поштена човека и нема леба без рада, па зашто се не би деца из малена учила правилу: треба радити па имати хлеба и што треба 2

Још је боље кад се овака казна вештије изведе. Ево како сам је ја једном извршио: :

Кад сам био у Дому сиротне деце, сваком згодном приликом истицао сам рад. Нерадницима сам давао прилике да уживају“ плод свога нерада и своје лењости. Једном пођем у варош послом, а сваком ђаку одредим шта ће у башти израдити док ја дођем. Кад сам дошао, сви беху довршили свој посао, само М. није. Играо се. Казаше ми, а ја оћутах. У том зазвони за ручак. (ви силазе у трпезарију, а с њима и М. Ја га зауставих и рекох:

— Јеси ли ти довршио свој посао

— Нисам.

— Иди доврши. Не можеш ти ручати с овима, ниси с њима ни радио.

Он оде. Ми већ устајемо од стола, а М. дође.

— СОвршио сам све, вели.

— Добро. Сад ручај, рекох.

И он опет доби ручак, само мало доцније од осталих. Али то је била прва напомена. Кад се ускоро баш с њим истим понови овакав