Учитељ

ШКОЛСКЕ КАЗНЕ 95

на тај начин ђак види како је боље стићи на време, па се играти кад се сви играју и ићи кући кад сви иду.

5. — Кад дете не чува и не пази на своје одело, па га испрља и поцепа пре него што би требало, онда би требало да увиди само штету од тога. Ако му отац купи одмах одело ново, ако му мати очисти што је испрљано, закрпи што је поцепано, дете ће и даље слабу пажњу обраћати на одело своје. Оно'карање и саветовање, траје, тако рећи, докле дете не оде испред очију родитеља својих. Зато би, мислим, требало како год удесити да дете само очигледније увиди штету од своје непажљивости. Н пр. кад исквари одело пре времена, да му се не купи ново. — Не умеш чувати, не заслужујеш лепо ново одело. Кад се тако каже детету, оно ће то појмити и видети да је доиста тако.

Ако одело испрља, натерати га да само очисти. Ако то теже иде, (ако је више испрљано), нека се и помучи, те да се увери како се мучно поправља опо што се непажњом лако покварило. Ако одело поцепа, нека се помучи да га само закрпи и поправи. Ако закрпи ружно, нека понова то учини. Ако не може, нека носи мало и тако. Ако није лепо, сам си га таким начинио. Ако му се ко подсмехне, нека и заслужио је. Тек кад се дете у свему томе увери, кад наступи кајање, онда му родитељи могу помоћи, у чишћењу, крпљењу или купивши му друго одело.

За овакве дечје кривице родитељи често своју децу казнеи ба-= тинама. Оваква казна није логичка последица кривице дечје и свакојако може се рећи да је неумесна. Али — не би се могло одлучно гласати против ње. Јер није сваком лако да набави што треба кући и деци својој; а није свакој могуће да прати сваки корак свога детета, те да утиче за раније саветима и опоменама. А једна детиња, непажљивост често начини осетну штету родитељима. И да се то не би поновило, мора се често дозволити једна јача и осетнија казна, као што је прутић.

Ево још једног примора сличног овом:

6. — Каже се детету да ће озепсти, ако лако обучено трчи по зими. Кад дете не послуша, разуме се, долази саветовање и карање. Ако услед тога дође назеб и болест, савети, карање па и пркошење детету утицаће јаче; јер ту је већ природа казнила и сад човек може говором додати оно што природа није могла. Но у том случају родитељи често и друкче казне децу, н пр. затварањем у собу, остављањем без ручка и бијењем. Ове казне изгледају неумесне, јер немају логичке везе с кривицом дечјом, али могу бити мотивисане тиме, што се реч старијег не слуша и што се то мора, да не би било што