Учитељ

96 ШКОЛСКЕ КАЗНЕ

горе — болест. А слушање «старијег мора се утврђивати још из малена. И како су овакве казне по каткад нужне, не може се одлучно гласати против њих. Ако се не може потпуно правдати и одобрити, мора се често слегнути раменима, па оставити као нужно зло. — Кад родитељима није могуће друкче, боље је и да дете добије који прутић, да остане без ручка, и да седе затворено у соби, него да се излаже већем злу. Макар неразумело казну, макар мислило да је неправедно кажњено, опет је боље и то, него да после од болести пати и дете и родитељи му.

7. — За телесну казну као нужно зло, ево још једног примера:

Један ми ђак беше врло аљкав. Поред осталог, он често дође у школу неумивен и прљав до зла Бога. Мати му беше пука сирота, надничарка, те пије ни могла мотрити довољно на своје дете. Зато сам био принуђен ја да о томе сву бригу водим.

Једном га покарах, посаветовах и отерах да се умије у ходнику. Други пут га изведох пред децу и показах га какав је, не би ли се застидео. После га отерах да се опет умије. Али сутра дан опет дође он прљав. Натерах га да се умива у ходнику, кад су сви разреди излазили на одмор, не би ли се застидео млађих ђака, који му се смејаху. Ни то не поможе. Један дан дође нешто боље умивен, а други опет прљав да горе бити не може.

После толиких савета, опомена и блажијих казни, па опет! Наљути ме толика неосетљивост. Да га не бих сваки дан, тако рећи, ја умивао, морадох чиме јаче утицати и стати на пут овоме. Рекохму:

— Теби не помаже кад ти се говори лепо. Кад нећеш лепим, ми ћемо ружним. Ходи овамо, да ти ја оперем руке. — И избијем га.

Док је он плакао, ја му рекох: : 5 ворио, а и. учили смо да тело ваља да буде чисто и здравља радпи да се други не мора гадити твоје нечистоће. Више ти нећу говорити, него кад титако и ја ћу овако. Иди умиј се и упамти што ти рекох,

То беше последњи лек. И ако је био горак, можете рећи неприродан и против закона — он поможе

— Што старији рекне, то мора бити. Ја сам ти толико пута го-

Другог дана кад уђох у школу, прелетих очима преко свију ђака, а на овом задржах поглед. Оп ме гледаше у очи, а кад ја поглед кретох даље, спазих како овај гледа руке и низа се. Сад је био лепо умивен и чист.

После неколико дапа спавих да се поменути ђак опет није лепо умио. Умио се доста добро, али је могло бити и боље. Јаму не рекох ништа, него кад пустих децу на сдмор, навалице прођох поред њега, погледах га од главе до пете и само му рекох: