Учитељ

948 : ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД

које сам, због тога, осећа. Американска деца раде са свом вољом и преданошћу просто с тога, што брзо схватају у чем им је прави интерес, што знају да ће им задобивено знање бити од користи у животу, који она, према природном инстинкту свога племена, сматрају као борбу за опстанак. Време им је новац, и за то га не губе него се енергично старају савладати појмове из разних огранака научних, о којима им се у школи предаје. Ови се ученици, и кад су остављени сами себи, без икаква надзора, тако пажљиво труде и занимају, као да им је више главе пола туцета наставника. Не чује се ни мало шале и ларме; дисциплина је савршена, и ако се неупотребљава ни једно од дисциплинарних срестава, која су код нас јако у моди; она се одржава једино вољом ученика и њиховом жељом, да задовоље учитеља и да се што је могуће више користе његовим предавањем. -

Школа, дакле, није у Америци, као што у нас често бива, мучионица, која се са пуно разлога избегава. Због тога је посећивање школе примерно, а изостанци су врло велика реткост.

Настава обухвата у основ. школама енглески језик, правопис, рачун, географију, историју и т. д. готово као и у нас, само што је овде настава поглавито усмена и резултати су одлични. Нарочито се највише пажње поклања читању и писању и нигде наставници не припремају брижљивије нити раде стрпељивије него предајући ове предмете. — У свима се овим школама изврсно предаје историја и с тога зар сви Американци, ма да највећи део није учио ништа више него само основну школу, знају темељно своју народну историју. За

предавање историје везује се једна врста вежбања, која су, посма- _

трали их с које хоћете стране, и добра и корисна. Та се вежбања састоје у усменом причању, при којем се пази колико на тачност чињеница о којима се прича, толико и на језик и каквођу стила.

„Један пут преко недеље, прича гђа Гранден, и то почевши од пајнижих разреда, сваки је ученик дужан спремити као неки мали “ говор, у коме ће, избор му је остављен на вољу, изнети или какву | епизоду из историје, ил какву анегдоту из живота којега заслужнога човека. Док траје говор, учитељ не прекида ученика, а кад се говор сврши, поправља језик и остало.

„Олушала сам у једном нижем разреду такву једну причу из живота Вапингтонова, која је била предмет говору једнога седмоголишњега дечка, и морала сам се дивити лакости, са којом се он изражавао, без икакве надувености и претензије, са детињском умиљатошћу, простотом и природношћу, ради особина којих била му је необично пуна дражи ова врло проста прича. Кад је хвалио