Учитељ

о н> со

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД

особине својега јунака, би рекао човек, да говори о којем из своје породице, толико је уносио у говор искрена одушевљења. Ово дубоко поштовање, овај понос ради својих великих људи обележје је свију Американаца, и ја нисам никад чула ма једно наше дете, да говори о нашим народним јунацима са таком ватром, гордошћу, каква одушевљава младога Американца кад вам прича о Вашингтону, Франклину или ма о којем другом.“ Ова је навика по мишљењу г-ђе Гранден, један од најодличнијих и најзавиднијих резултата овога американскога васпитања, коме је циљ наоружати практички ученике за борбу у животу.

(јсим свега овога вредно је запазити односе између мушке и женске деце, која се заједнички уче у истим школама. Непрестано мешање девојчица и мушкараца не даје никад повода непријатностима, због којих би се имало разлога желети, да се ови односи преуреде и женска деца издвоје у засебне школе и зграде. Ово је последица погледа американског на узајамне односе између мушкиња и женскиња, и Американац сматра човека као природнога заштитника женина, и дете се још од малена привикава овој улози протекторској, коју оно не напушта ни у каквој прилици у животу. Због тога дечаци у школи поштују и заштићују своје лругарице, указују им у на сваком кораку услуге, брину се о њима, па им се чак и диве,

јер оне у опште боље успевају у учењу од ученика. И кад иду у

школу и кад се из ње кући враћају, дечаци носе књиге својим дру-

гарицама и путем их чувају од свих неприлика. Никад сз не може видети несугласица, свађа, а нарочито се никад ништа није чуло о ф каквој грубости према женској деци илио каквој неумесној речи. То је, доиста, Факат, који може да залуди нас Европљане, који смо у овом баш погледу, сасвим друкчијих погледа и другачијега држања него ли практични Американци.

Покрај других занимљивих пролога у овој свесци часописа Неуце редасовлаие имамо у рубрици Гесфигев уаггјеев два врло ин-

| тересантна писма, која је писао из Кине Ф. Гарније, испитивач Кине и Индије и освајач Тонкинга, својим родитељима у Париз. Писма су у ова интересна не само ради изврснога стила којим су писана, него

и ради занимљивости описаи пажња која се и данас поклања у целом свету овим пределима.

У „прегледу нових књига и часописа« нарочито вреди поменути оцену познатога Францускога педагога Х. Маријона о ранцуском преводу Хербартових педагошких дела, око којих се са успехом

трудио А. Пенлох, професор педагогије у универзитету у Лиљу. Маријон хвали вредноћу преводиоца и тачност његова превода, одо-