Учитељ

УСПРАВНО ПИСАЊЕ У обновној школи 42

ТУ

Остаје ми, да на послетку бацим 1едан летимичан поглед на развој питања о усправном писању код нас у Србији, па да завршим овај преглед. —

До 1891 године у нас се знало за усправно писање врло мало. Наша стручна педагошка књижевност, која је и иначе врло слаба, није ни мало поклањала пажње овој новини, за коју се те исте године изјаснио чувени хигијенски конгрес у Лондону, састављен из најбољих стручњака, првих и ауторитетних научара светскога гласа. Ни наши лекари, ни наши педагози до тога доба нису ни покушавали да путем каквих расправа или путем јавних предавања ову ствар третирају. Сем неколико бележака у појединим педагошким часописима, ми до сада нисмо ни једне темељне расправе о усправном писању имали. Ни један од наших познатих педагога није нашао за потребно да се у расправљање овога питања упусти, а учитељи су се снебивали, претпостављајући да мање спреме и ауторитета имају.

Тврдећи ове Факте, ја не мислим, да сам овом „мојом расправом постигао оно што се тражи, нити уображавам да сам попунио празнину, коју сам горе предвидео. Досад прочитано излагање о усправном писању, ја сматрам као подстицање да се о изнетој новини размишља, а најзгодније ми се види, да се педагошке и методичке новине на учитељским зборовима популаришу.

Но да се вратим на ствар. Као што рекох, до 1891. године усправном писању није се никаква пажња поклањала, а те године при претресу наставног програма за основне школе, Главни Просветни Савет, на 484. свом састанку, унео је у програм за „Лепо писање“ и овај додатак:

„Напомена. Оставља се засебној наредби да се уведе у неким школама усправно писање ради огледа,“