Учитељ

Нона гоШкА пибмх

о“ => с>

"= писмо

ЈЕДМАЕ ВРСТА ДЕЧЈЕ САМОРАДЊЕ

Драги друже,

Кажеш, да си примио к срцу све што сам ти писао у првом писму и да ће ти све то бити од користи. Ја сам се томе и надао, па за то сам ти опширније писао. Иначе не би трошио толико времена и труда кад бих знао да немам коме писати и да ће моје речи бити бачене узалуд.

Желиш да ти тако још који пут пишем. Драге воље чинићу то, кад год ми буде могуће. Ето, Нн. пр. сад имам нешто слободна времена, па хоћу да ти што напишем. А баш имам да ти пишем о нечем што има везе с оним о чем сам ти писао у првом писму. И слично је с оним што си ми се ти жалио како си често незадовољан успехом који постигнеш. Та и мени се то више пута деси. И ако сам учитељ већ 15 година, и ако ми сви веле да добро радим у школи, опет ја сам често видим да није добро, да није довољно, да би могло бити боље. Са свим је истина, што вели наша пословица: човек се учи докле год је жив. А, као што сам ти већ писао, јато не рачунам као зло, него као добро. Добро је, јер ме то често натера да тражим све боље путе и начине у настави и васпитању, па у томе, ако увек не успем, успем по који пут.

Да ти испричам један пример који ми се скоро десио:

Имао сам час Хришћанске науке и предавао сам Христову причу о милостивом Самарјанину. Испричао сам и објаснио причу, ученици су је поновили и упамтили; за тим говорисмо ко је милостив, а ко немилостив; како треба бити милостив према сваком па и према непријатељу свом; како је веће милосрђе које се

чини непознатом и туђину него своме рођеноме и како