Учитељ

ЧЕДАГОШКА ПИСМА 5 ~ ЕЕ

је највеће милосрђе које се и према непријатељу указује. Све то у разговору изведосмо. Али, завршујући ово предавање, ја сам очима и мислима својим хтео да проврем душу дечју, да по њиховим очима и по оним изразима које ми износе њихова лица, хтео сам да дознам шта је У дути њиховој, је ли тамо оставило каквог утицаја моје предавање:

То није био баш лак посао и најбољем психологу. Није било лако сазнати колико је предавање утицало да се у души дечјој изазову осећаји милосрђа, колико је то дубоко сишло у душу и колико ће бити трајног

Ма да нисам био баш сигуран, ипак ми изгледаше да сам предавањем учинио колико се могло. Бејах задовољан с овим и предавање заврших. Али час још не куцну. Погледам у сат — имам још читаво у, сата до краја часа. То „претекло време“ често је досадно ученицима и учитељу, који га не уме згодно да употреби, већ само понавља свршено и већ поновљено, те тиме деци обљутави оно што им је било ново и интересно. Или се за то време ради тек ма шта, колико да се не седи бадава. Али мени ово претекло у, сата беше добро дошло, јер га употребих тако, да, мислим, е је од њега било више користи него од оно 1; сата самога предавања. А ево како је то било:

Кад видех да имам још времена на расположењу, прво помислих: да ли да предајем још штог Али одмах рекох у себи: не — једно што можда не бих свршио до краја часа, а друго, што је главније, нећу да ову тако важну ствар (буђење милосрђа) којом новом крњим; да дечје мисли сад цепам и одводим и на шта друго. Нека остане данас само ово, нека деца о овоме само мисле и ово утврђују у срцу и памети својој. Баш за то што сам предавање лепо завршио и постигао успех, не треба сад да га другим чиме рушим и ометам.