Учитељ

648 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Лако се може разумети, у чему се састоји самопожртвовање васпитача. Он не само да води васпитаника идеалном циљу, већ заједно с њим и он сам иде истоме циљу. Он је дужан не само васпитаника да изведе на прави пут, већ и сам никако да не скреће са истог, да би васпитаник имао вере у њему, јер само из те вере рађа се готовост покоравања и слушања, без чега се ништа не може урадити. А такав је посао мисија и ту је потребан сав човек, потребна је готовост и способност самоодрицања_ и самопожртвовања.

У другом писму, које је штампано у фебруарској свесци, писац говори о моралу у опште. Напред, у првом писму, изнео је, да је циљ васпитању морално самоусавршавање под руководством хришћанског идеала. Отуд излази, да је питање о васпитању само један део питања о моралу. И с тога је потребно да се о овом последњем која рече.

Љубав је основица моралу. М не само то. По пишчевом мишљењу, без љубави нема никакве творачке радње, Љубав је тежња да себе изједначимо с предметом љубави, она је дакле одрицање личног елемента. Као засебна личност, човек непрестано тежи да издвоји себе, да на супрот својој индивидуалности стави све оно што није он, што лежи ван његове личности. Али кад би се људи у међусобним односима руководили једино тим егоистичким осећањем издвојености, онда би вечна борба, најљућа и безизлазна борба, била њихова неизбежна судбина. И пошто би ту све зависило од силе, то би свака победа била само привремена, јер нема такве силе, против које се неће наћи друга, још већа сила. Последњи резултат те борбе било би истребљење рода људског. Али у ствари судба човештва није тако жалосна. На супрот егоизму, човек влада моћном љубављу, која га гони не да очува своју личност, већ да се жртвује за друге личности. Ова алтруистичка тежња и чини праву и једину основу моралног људског живота.

Ово се истина не слаже са веома распрострањеним мишљењем, по коме се за основицу узајамних моралних односа сматра егоистичко сазнање своје личне немоћи и тежња, да се удруженом снагом заштите своји лични интереси. Али то мишљење не може издржати критику, пошто се из старања о личној угодности никако не може извести неопходност да се бринемо о општем добру. Супротност између личног и општег може да ишчезне само и једино тада, кад личност, сматрајући себе за једну засебну и самосталну јединицу, у исто време признаје и да је