Учитељ

766 ОСЕЋАЊЕ И ПРЕДСТАВА

ми осећамо управо тај мењајући се елеменат као оно, што одређује вредност, коју представа има за нас у даним приликама и на тај начин нам даје повода, да тражимо или избегавамо саму представу. Може се допустити, да ово није ништа друго, да опис онога, што ми и тако подразумевамо под чуствовањем или под желењем. И у томе се баш показује елементарна психологијска природа ових појава, која исто тако не допушта

праву дефиницију као ни прости осећај, па ни сама свест. Само унутрашњи однос, у коме стоје према на-

шој свести, може се одржати као обележје разлике, којим су насупрот стављене свој осталој садржини свести. И психологијска теорија мора пре свега дати рачуна о том односу. Питање, како даље да се протумачи зависност осећања од представа, или ових од оних, долази тек у други ред.

Да су мењајућа се стања свести једна са другим у вези, то је Факат, који се опажа непосредно. Овом везом ступа сваки нови утисак у однос са ранијим представама и сакупљене се представе ређају по унутрашњем сроству и спољашњој заједници у многе укрштавајуће се редове. Ако нам сеу непосредном схватању чини, да је чуствовање и желење субјективна допуна представа, то ће се признати и да при тој субјективној реакцији свест улелује са свим оним особинама, ко е јој стоје на расположењу с помоћу веза представа и веза осећања. Ну при том ће се одмах оделити у нашем унутрашњем посматрању и представа од душевнога покрета, који је прати. Једна ће и иста представа моћи према пређашњим доживљајима и према готовим везама представа производити и разне реакције у души нашој. У представи се само очитује непосредно узајамно дејство између спољашњега света и свести. У осећању се пак

огледа начин, како свест прима то узајамно дејство према својим трајним пи пролазним подобностима. (СВРШИЋЕ СЕ)