Учитељ

542 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

треба, да би га за то похвалили.) И овде је пример васпитачев. од неоцењиве важности. Исто тако утичу и примери из историје —__ књижевности. Сви ови примери. излазе пред васпитника као нека тајна, коју ће одгоненути тек онда, кад буде кадар да психолошки схвати последице частољубља и кад уз то дође и правилно етичко суђење. Али ово се од васпитаника може тражити тек у вишим разредима средњих школа. о.

Много раније долази непосредно утицање на развијање частољубља, које се у главном састоји у томе, што васпитач одаје извесно поштовање, признање своме васпитнику, чиме допуњује његово самопоштовање.

Умешан васпитач треба не само да одаје васпитнику заслужено признање, већ треба и да поправља погрешно самооцењивање, Није довољно указивати у раду дечјем само на оно што је неопходно и погрешно. Тиме се не буди у васпитанику самопоуздање, тако потребно у раду, већ се оно баш убија. С тога о за децу психичка потреба, да им се призна оно што код њих ваља, Али и ту треба бити одмерен, јер у колико смо штедљивији у похвалама, у толико оне имају већу вредност и у толико више утичу на децу. Н

Частољубље васпитаниково добија још боље и п здравије хране у поверењу, које му поклања васпитач његов. А то се поверење може указивати у разним облицима, н. пр. да се детету повери. каква особита дужност у школи, да се верује његовим исказима и др.

Као што треба будити код деце самопоштовање, исто тако погрешно самопоштовање треба исправљати. Има васпитаника који себе прецењују, а има их и таквих, који омаловажавају себе. У оба случаја васпитач треба да је на опрезу. Према првима треба да буде што штедљивији са признањем, према другима пак _ што издашнији. Разуме се да на првом месту треба добро и скроз да познаје сваког васпитаника, јер само онда може употребити збиља целисходне мере.

Дете, које себе прецењује, можемо без бриге пустити да на- | седне па да се осрамоти ; али бојажљиву и плашљиву децу ваља брижљиво чувати од таквих прилика, где се могу осрамотити. Међутим баш према овој деци обично се греши, пошто се већа _ пажња обраћа даровитијима Прави васпитач, на против, треба с очинском љубављу да се брине о деци, са којом је мајка природа маћијски поступила при подели даровитости.

Највише муке задају васпитачу деца, код које је отупило свако осећање части. Ту је сасвим оправдана Крогос под којом