Учитељ

ОСЕЋАЊЕ И ПРЕДСТАВА 811

ну подобност у нама, да се обраћамо предметима које одликујемо, а да бежимо од оних којих се гнушамо. И тако се може воља, која се обично сматра као последњи чин душевних покрета, сматрати и као њихов услов, кад би у опште доликовало да се овде говори о рангу, који се изводи тек према гледишту са кога ове појаве схватамо. У осталом ми употребљујемо овде појам воље у поправљеном значењу, које му мора психологија уступити. Воља је, као што се обично схвата, подобност бирања између разних мотива датих у облику представа. Али така воља није више елементарна вољна Функција, но комплекни продукат воље, потенцовано хотење, као што бисмо то могли назвати. Јер ми · представљамо том приликом више ВољНихХ одлука, од којих се наша воља обрће једној одређеној. Избор је хотење /едног између више вољних надражаја. Њему на супрот стоји прости вољни акат као непосредна унутрашња делатност, код које никако ни у питању није множина опречних мотива.

Још и у једном другом односу треба поправити уобичајени психологијски појам о вољи. Пошто су они потенцовани вољни акти, које као изборне радње разликујемо од простог хотења, нарочито тада од практичне важности, када је наша воља управљена на различите мотиве спољашњих радњи, то је у обичном свом значењу појам воље сужен у томе, што се НОД њим разумевају осично оне изборне радње, које одлучују спољашње радње. Овде се воља не ограничује само на потенцовани, но и на секундарни вољни акат. Очигледно је, да оној вољној одлуци, која изводи одређену радњу, претходити мора она вољна ОодДлука, која се обрће представи те радње.

И тако има воља двоструки правац. С једне стране обрће се она унутра, одржавајући извесне представе наше свести или шта више непосредно подижући непри-